Κυριακή 29 Μαΐου 2016

Младостарчество и православна традиција

Младостарчество и православна традиција 



( translate convention h.E® )

Священник Владимир Соколов

МЛАДОСТАРЧЕСТВО И ПРАВОСЛАВНАЯ ТРАДИЦИЯ

Содержание

ПРЕДИСЛОВИЕ АВТОРА
МЛАДОСТАРЧЕСТВО - ХАРАКТЕРНЫЙ СОБЛАЗН НАШЕГО ВРЕМЕНИ
Предыстория и суть проблемы
Причины появления лжестарчества.
Нужно ли богословие в деле спасения?
«Доморощенное» богословие
и младостарчество
Две крайности в подходе к послушанию.
Духовное отношение к больному и болезни.
Характерные признаки духовной болезни
Младостарчество и православная традиция
Православная догматика и младостарчество
Чем опасно младостарчество для Церкви?
Как бороться с этим пагубным явлением?
ОТСТУПИЛ ЛИ СВЯТИТЕЛЬ ИГНАТИЙ БРЯНЧАНИНОВ ОТ СВЯТООТЕЧЕСКОЙ ТРАДИЦИИ В УЧЕНИИ О ПОСЛУШАНИИ?
Учение святителя Игнатия в сравнении с учением других отцов
«Духоносный старец» по учениюсвятых отцов
Младостарчество как следствие неверного бого­словия о послушании
ПОЧЕМУ МЫ ПЕРЕСТАЛИ ПОНИМАТЬ ДРУГ ДРУГА?
Происхождение непонимания
Причины непонимания
О нашей ответственности за произнесенное слово
МОЖЕТ Л И ЛОЖЬ БЫТЬ ПОЛЕЗНОЙ ДЛЯ ЦЕРКВИ
Чудеса и духовные спекуляции
О пагубных последствиях нашей безответственности
НУЖЕН ЛИ РАЗУМ В ДЕЛЕ СПАСЕНИЯ?
О разуме в святоотеческом богословии и аскетической традиции
Причины появления недоверчивого отношения к разуму
О связи иррационализма с мистицизмом и демонизмом
ПРИЛОЖЕНИЯ
Приложение № 1: Чин крещения мертвых младенцев схимонахини Антонии
Приложение №2: Саратовское епархиальное управление предостерегает от увлечения чудесами
ПОСЛЕСЛОВИЕ


Младостарчество и православна традиција


Свjештеник Владимир Соколов

Садржај:
ПРЕДГОВОР АУТОРА
МЛАДОСТАРЧЕСТВО - КАРАКТЕРИСТИЧНА САБЛАЗАН НАШЕГ ВРЕМЕНА
Предисторија и суштина проблема
Узроци појаве лажестарчества
Да ли је богословље неопходно за спасење?
"Домаће" богословље и младостарчество
Две крајности у приступу послушању
Духовни однос према болесном и болести
Карактеристични признаци духовне болести
Младостарчество и православна традиција
Православна догматика и младостарчество
Зашто је младостарчество опасно за Цркву?
Како се борити са овом погубном појавом?
ДА ЛИ ЈЕ СВЕТИТЕЉ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ ОДСТУПИО ОД СВЕТООТАЧКЕ  
ТРАДИЦИЈЕ У УЧЕЊУ О ПОСЛУШАЊУ?
Учење светитеља Игњатија у поређењу са учењем других Oтаца
"Духоносни старац" по учењу светих Отаца
Младостарчество као последица неправилног богословља о послушању
ЗАШТО СМО ПРЕСТАЛИ ДА РАЗУМЕМО ЈЕДАН ДРУГОГА?
Порекло неразумевања
Узроци неразумевања
О нашој одговорности за изговорену реч
ДА ЛИ ЛАЖ МОЖЕ БИТИ КОРИСНА ЗА ЦРКВУ?
Чуда и духовне спекулације
О погубним последицама наше неодговорности
ДА ЛИ ЈЕ РАЗУМ НУЖАН У ДЕЛУ СПАСЕЊА?
О разуму у светоотачком богословљу и аскетској традицији
Узроци појаве неповерљивости према разуму
О вези ирационализма с мистицизмом и демонизмом
ПРИЛОЗИ
Прилог 1: Чин крштења мртвих младенаца схимонахиње Антоније
Прилог 2: Саратовска епархијска управа позива на опрезност при одушевљавању чудима
Поговор


Предговор аутора


Тема младостарчества је данас једна од централних тема унутарцрквеног живота. Ову појаву болно преживљава читава Црква – разматрана је на Архијерејском Сабору, посвећена јој је специјална Одлука Светог Синода, о њој је много пута у својим наступима говорио Свјатејши Патријарх Алексије, а привукла је и пажњу како богослова тако и црквене заједнице.

Опасност од ове појаве лежи у томе што она све више и више поприма масовни карактер. Она је примећена и дата јој је одређена оцена – што је знак да је почело њено искорењивање. Али, болест не може ишчезнути само зато што је откривена – неопходно је и њено лечење. За успешно лечење треба свестрано изучити болест и спознати њене узроке. Због важности проблема, разматрање ове појаве треба да постане саборно дело. Свестан свег несавршенства свог труда, аутор своју књигу износи као захтев за почетак таквог разматрања.

Књига се састоји из посебних чланака, који се посредно или непосредно дотичу теме младостарчества. Они су делом већ објављени у разним православним издањима, где су, због особености новинско-журналског жанра, били знатно скраћени: изгубљени су читави тематски делови као и детаљи и материјали од значаја за дату тему. У овом издању успели смо да избегнемо таква скраћења. Чланак “Да ли је разум нужан у делу спасења” објављен је по први пут. За садашње издање, сви чланци су посебно редиговани и допуњени новим идејама и материјалима који илуструју основну тему књиге. Тако је књига практично настала из одвојених чланака.

Централни чланак књиге "Младостарчество – карактеристична саблазан нашег времена" написан је на захтев издавачке куће "Даниловски благовесник" и по налогу духовника. У књизи "Црквена искушења", издатој по благослову Свјатејшег Патријарха Алексија, овај чланак је објављен с већим скраћењима. Чланак је изазвао мноштво одзива што је аутору дало нове материјале за дубље изучавање ове теме. Аутор сматра својим дугом да подели са читаоцима те материјале као и своја размишљања тим поводом. Из тог разлога чланак је прерађен и допуњен.

Ова књига представља – позив на дијалог; многи аспекти проблема за сада остају нејасни. Основна питања која су овде размотрена односе се на - питање узрока болести и сагледавање ове појаве у светлу светоотачке традиције. Могуће је да ће неке формулације аутора читаоцима изгледати преоштре, јер све пројаве болести, која се разоткрива у књизи, данас нису отворено испољене. Но, неопходно је проценити њен даљи ток, јер у супротном, уколико не предузмемо ефикасне мере за лечење и профилаксу ове болести, не можемо предвидети шта нас чека у будућности. Оштрина је овде само знак забринутости аутора за нашу будућност. Уколико читалац осети ту исту забринутост и спозна сву озбиљност духовне болести која нас је задесила, аутор ће сматрати свој задатак испуњеним.
Mладостарчество – карактеристична саблазан нашег времена


Тешко свету од саблазни; јер морају саблазни доћи, али тешко човеку чијим посредством саблазан долази.(Мт. 18,7)
Не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду.
(1 Тим. 3,6)
Предисторија и суштина проблема

Не тако давно Црква је била прогоњена. Обећали су јој да ће је уништити: затварали су храмове, убијали свештенство, слали га у изгнанство, на сваки могући начин угњетавали вернике, чак су организовали ”безбожне петолетке” ради коначног уништења религије… Стаљин је свечано обећао да ће 1. маја 1937. године име Божије занавек бити заборављено на територији СССР-а. То време се тек недавно окончало – многи још памте хрушчовљевско гоњење широких размера и његово обећање да ће на телевизији приказати последњег попа.

Но, без обзира на прогоне, у извесном смислу је у то време било једноставније. Непријатељ није био скривен, већ видљив – он није навукао "овчју кожу", већ је Црква нападнута отворено и нагло. Непријатељ се јасно видео, линија фронта била је јасно зацртана - а било је и разумљиво што одступнице фактички није било – осим да се стоји до смрти. До смрти се и стајало. Оне који су стајали до смрти недавно смо прославили у лику светих, празнујући ту победу духа над смрћу.

Међутим, данас се све променило: линија фронта је ишчезла и постало је нејасно где је позадина а где непријатељ, јер су напади почели са свих страна. Све се помешало. Наступило је време саблазни. Непријатељ је променио тактику - почео је да се јавља у виду доброг пастира. Просудите сами. Раније је код нас било толико стараца – да си их на прстима једне руке могао пребројати, а и они су сами о себи говорили: "Не познајемо старце, старих је у нас много, а старце нисмо приметили". Данас су старци, духовидци и тајнозритељи почели да расту као печурке у шуми после кише. Међу њима се могу срести и самозванци који се издају за православне монахе, свештенике.

Јеромонах Анатолије (Берестов) у својој књизи ""Православни магови" – ко су они?" наводи причу једног младог парохијана који је дошао код "прозорљивог старца" "схимонаха Теодосија" ради исцељења од страсти пијења вина.

"Почео је да ме лечи, - прича млади човек, - гледајући на икону Божије Мајке и "општећи" с њом. А потом ме је гледао тако да никако нисам могао да скренем поглед с његових очију. Осетио сам како кости почињу да ми пуцају, затим оштар бол из карличног предела, као да се из мене нешто извлачи, иако ме Теодосије није ни дотакао.

За заједничком трпезом пило се много вина, вотке и алкохола. Теодосије је над вотком читао молитве… Но, после његове молитве и узимања “освећене вотке” – не знам како то да назовем, почеле су страшне страсти! Не само што се нисам избавио од навике да пијем – већ умало нисам страдао. У очајању сам пожурио код "оца Теодосија":
- Шта да радим?! Сав сам обузет демонима!
- А шта си мислио, - одговорио је "старац", - ја сам их узнемирио!
И опет – молитве, "исповест" (после тога се јавила мисао: одакле му право да исповеда, с обзиром на то што је монах, како је рекао, али не и јеромонах; но у то време био сам хипнотисан и примао сам на веру све што је Теодосије чинио). "Старац" је узео освећено уље, свог ме помазао, и интимна места (тек тада сам се освестио и схватио да је то у ствари - богохулство!). А онда је почео да ме поучава:
- Блудног греха се не бој. Сви чине блуд, и епископи такође. То је природан грех! И ако га починиш – ништа! И грех содомски - глупост! Затим је додао: "Само пази, не исповедај никоме, јер ја то лечити нећу!”
А онда је "старац" стао да ме убеђује да легнем с њим у постељу да би ме, како сам разумео, саблазнио содомским грехом....» 1. (1 Јером. Анатолије (Берестов). Алевтина Печерска. ""Православни магови" – ко су они? M, 1998. с. 126 127.)

Јасно је да у свима нама живи неуништива жеђ за истинским духовним руководством. Но неразумевање истинског старчества чини да верујемо свакоме ко себе назива старцем, духовидцем или исцелитељем од Бога. Авај, младића није смутило то што се овај "монах" не налази у манастиру већ "прима" у приватном стану, у који су га у строгој тајности одвели "зналци". Он није упитао "старца" у ком манастиру се подвизава (обмана би се одмах обелоданила!), ко му је дао благослов да лечи? (провера би показала да такав благослов није могуће примити од настојатеља манастира), - не, он је себе без размишљања предао у власт "чудотворца". И опит "чудотворства" показао се болним.

Ова прича је – живи пример наше неодговорности према делу спасења. Подсетила ме је на један случај коме сам био сведок. Управник хируршког одељења, сазнавши на визити да болеснику наредног дана предстоји операција, упитао га је: "А ко ће вас оперисати? " - "Не знам", - одговорио је болесник. "Како то, - повикао је управник, - идете под нож, поверавате свој живот – не знате коме?" Ако наш избор у погледу телесног лечења треба да буде толико одговоран, колико тек одговорнији треба да буде у делу духовном, где се не ради о привременом животу тела, већ о вечном животу душе. Али ми ипак лако предајемо нашу душу на исцељење разним пробисветима, самозванцима и прелашћеним људима – само зато што их је неко назвао старцима. И та наша неодговорност и поверљивост изродили су још један феномен нашег времена, досад непознато тржиште услуга – понуда и потражња нечега што се раније давало малом броју људи, нарочито просвећених благодаћу, а што је данас постало “популарна роба”. Ко не би желео да се исцели на чудесан начин или да сазна вољу Божију о себи? Данас такве услуге нуде многи магови и екстрасенси, камуфлирани православним иконама, свећама и молитвама. А та камуфлажа оставља веома снажан утисак – иконе и свеће лишавају нас критичке свести. Користећи нашу веру у спољашње атрибуте, магови и екстрасенси почели су на себе да стављају не само крстове, већ и свештеничке, па чак и епископске одежде 1. (1 Јеромонах Анатолије (Берестов) у својој књизи ""Православни магови" - ко су они?" описује делатност компаније "Проис" – центра за народно исцелитељство који нуди следеће окултне услуге: "Ослобођење од урока, буђење екстрасензорских способности, развој осетљивости на пријем нарочитих видова енергије, повећање енергетског нивоа и заштитних функција организма, обука за примање енергије и управљање њоме". Овај центар је основан под покровитељством наводно православног храма. На његовом челу је митрополит Рафаил за кога се не зна одакле се појавио. Он врши богослужења, сам прима болеснике и спроводи сеансе екстрасензорског лечења.)

Међутим, сличне спољашње саблазни нису толико страшне колико на први поглед изгледају, - оне се могу лако открити: уколико се неки маг маскира као православни старац или чак митрополит, пре или касније, он ће ипак бити разобличен. Друга ствар је када очигледне обмане нема, када свештеник има правилно рукоположење, поштује уставе и црквена правила, споља води благочестив живот, али дату власт користи грешно: у циљу самовеличања а не спасења пастве. У овом случају је много теже препознати саблазан: и сам пастир можда ње није свестан – и зато она долази изнутра и тајно руши Цркву. Такве свештенике данас треба назвати младостарцима; тако можемо назвати све који су незаконито присвојили себи звање учитеља.

Архимандрит Лазар у својој књизи "Ангелу Лаодикијске Цркве" даје тачну карактеристику прелашћеног пастира. "Из незнања, неразумевања свог сопственог духовног нивоа, - пише он, - човек пада у стање прелести, умишљености. Он осећа у себи непостојеће врлине, а душевне, нервне пориве своје душе сматра позитивним, духовним, богоугодним. Сва душевна делатност таквог човека усредсређује се у уму и на врховима нерава, одакле потиче импулсиван, еуфоричан, хаотичан начин читавог живота. Од такве спољашње горљивости происходи пламеност осећања и помисли, маштања и доживљаја. Све то чини човека "напетим", покретним, активним, неспокојним. У његовој глави рађа се на хиљаде планова и идеја, у срцу – море жеља и осећања, али све је то усмерено ван, на земаљски свет, на устројство и преображај земаљских, светских услова. И мада је, на површан поглед, сва та делатност некако усмерена на Бога, на Еванђеље, она је у ствари потпуно самоиницијативна и ослања се само на себе. Бог, еванђељске заповести, устави и правила црквеног живота, обреди и богослужења – овде је само спољашњост, само импресија и маска, док у центар све своје делатности овакав "трудбеник" ставља себе и своју вољу. Такав човек, који у ствари не види и не разуме ко је и какав је пред Богом, умишља да је незаменљив слуга Божији, апостол и "пријатељ" Господњи. Он стоји "пред" Богом, леђима окренут Њему, а лицем ка народу, и из све снаге почиње да позива на прилазак и поклоњење Богу, о Коме проповеда, али убрзо заборавља да се саветује са Богом шта и како да дела, и уверен да је његов труд богоугодан, толико је фасциниран да заборавља на Бога и почиње да привлачи народ самом себи. "Уколико руководитељ почне да тражи послушање себи а не Богу, он није достојан да буде руководитељ ближњега! Он није слуга Божији! Он је слуга ђавола, његово оруђе, његова мрежа!"" – архимандрит у закључку цитира св. Игњатија Брјанчанинова 1. (1 Архимандрит Лазар. Ангелу Лаодикијске Цркве. М, 1998. с. 35-36.) И овај страшан закључак налаже да се размисли о многим стварима. Ми желимо да разумемо на који начин пастир, призван да служи Богу, може постати слуга ђаволов? Како се та појава увукла у Цркву, како се рађа, сазрева – и шта погодује њеном развоју?
Узроци појаве лажестарчества

Саблазан младостарчества постојала је у свим временима. Још је апостол Павле, поучавајући Тимотеја, упозоравао да кандидат за епископа 1 (1 У то време епископ је био на челу парохије и у суштини презвитер. Када се број парохија умножио, функције епископа су постале другачије. Зато се све што апостол говори о епископу може без двоумљења казати и за презвитера.) не треба да буде новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду (1 Тим. 3, 6). Но апостол у опроштајној беседи са ефеским презвитерима пророчки предвиђа: Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући зверски вуци који неће штедети стада; Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари - да повуку за собом ученике …. (Дела ап. 20, 29-30).

Дакле, саблазан лажепастирства постојала је чак и у време када је Црква живела једним Духом и када је у верујућима било једно срце и једна душа (Дела ап. 4, 32). Епоха апостолске Цркве – то је време нарочитих благодатних дарова, пројављених и у пастирима и у пастви. Касније, с приласком мноштва новообраћених и природног снижавања духовно-моралних захтева, дошло је до још већег осиромашења у тим првим даровима. Зато су најревноснији хришћани, жедни истинског духовног живота, одлазили у пустињу, где су могли у потпуности да се посвете Богу. Неки од подвижника достизали су савршенство и потпуно се избављали од страсти, задобивши, пре свега, дар љубави, а заједно с њим и дар духовног разумевања и прозорљивости. У бестрашћу откривала им се и воља Божија. Природно, такви сасуди благодати привлачили су пажњу оних који су искали пут ка спасењу. Знајући да је тим духоносним подвижницима откривена воља Божија, многи су тражили од њих да руководе њиховим духовним животом, свесно се одричући сопствене воље. Но, такво послушање имало је особину од значаја за разумевање овог феномена: послушање не свештенику, већ простом монаху који је имао нарочит дар духовништва. Древни монаси одбијали су да приме чин зато што чин даје власт, а задобијање власти је неспојиво са монашким животом у покајању и послушању. Зато је монашко руковођење било руковођење у коме се на сваки начин избегавала пројава власти. Потпуно и свецело послушање таквом старцу било је слободно од злоупотребе духовне власти.

Тако је настала пракса потпуног послушања духовном старцу. О духовном насиљу, о неслободи, овде није могло бити речи, јер је старац својим саветима и старањем помагао послушнику да изгради у себи "новог човека". Такав рад био је сличан раду баштована у врту. Он је био органски – и рађао је изузетне духовне плодове, који су сведочили да је такво послушање заиста испуњење воље Божије а не човекове.

Међутим, с временом је таквих бестрасних наставника било све мање, а опит потпуног послушања, који се широко распространио, постепено је губио смисао, јер је из њега ишчезло оно најважније: откривање Божије воље духовном старцу.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов, који је уложио огроман труд у изучавање и разумевање опита пастирства и духовништва, сматра да је такво послушање било могуће само у древности. Но он пише да је и у древности таквих стараца "увек било мало", а "у наше време" [средина XIX века] "богонадахнутих наставника нема" 1. (1 Дела епископа Игњатија: 5 т. СПб., 1905. Т. 1. с. 274.)

Дакле, упозоравајући све тражитеље духовног руковођења по обрасцу древног старчества, предлагао је следеће устројство савременог духовништва: "По учењу Отаца, живот… који једино приличи нашем времену, јесте живот под руковођењем Отачких речи уз саветовање са узнапредовалом браћом; то саветовање опет треба проверити речима Отаца… Оци, блиски нашем времену, називају богонадахнуте руководитеље својством древности… Они упозоравају верне на неискусне учитеље, да их не заразе својим лажеучењем… Приговориће: вера послушника може заменити недостатке старца. Није истина: вера у истину спасава, а вера у лаж и бесовску прелест погубљује, по учењу Апостола (2 Сол. 2, 10-12)". "Преподобни Симеон – пише светитељ Игњатије - живео је у десетом веку после рођења Христовог, девет векова пре нашег времена: тада се већ пронео глас Праведника у Светој Христовој Цркви о недостатку истинитих, Духоносних руководитеља и о мноштву лажеучитеља. Током времена истинских учитеља монаштва било је све мање и мање: тада су Свети Оци у све већој мери почели да препоручују руковођење Светим писмом и Светоотачким делима” (Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М, 1998. Т. 5. с. 78-79).) И то је написано у XIX веку - који је Цркви дао мноштво прозорљивих стараца. Шта онда казати о духовништву у наше време апостасије?

Међутим, начитавши се литературе о оптинским старцима, ми и данас тражимо духовника коме бисмо могли да верујемо у слепој послушности. Но опит послушања код оптинских стараца већ се силно разликује од древног опита. Древно духовништво било је распрострањено међу монасима и било је могуће само при заједничком животу старца и послушника. Оптински старци давали су савете мирјанима који су им долазили; сама форма таквог општења искључивала је стриктно, беспоговорно послушање. Поред тога, оптински старци били су крајње опрезни при решавању било чије судбине: често су остављали избор духовној деци. Тако да у руским старцима ми не видимо слепо подражавање опита древних отаца, већ његову стваралачку примену у складу са духовним потребама нове епохе. Древни старци су сви без изузетка поседовали личну а не свештеничку благодат (скоро сви су били прости монаси), имали су лични морално-духовни ауторитет, - њихово духовништво носило је харизматични карактер, и управо зато је послушање њима било свецело и беспрекорно. И такво свецело послушање они сами никада нису наметали – њега су предлагали они који су тражили њихово руковођење. Зато се духовништво древних отаца радикално разликује од савременог. Преношење опита древних отаца, без стваралачке осмишљености и разумевања, у друге услове, на сваког парохијског свештеника, доводи до жалосних резултата.

Иван Михаилович Концевич, аутор популарне књиге о оптинским старцима, пише о узроку настанка лажестарчества: "Када истинских стараца, може се рећи, нема, људи, жудећи да нађу духовни ослонац, бирају неко духовно лице, због нечега им симпатично, и говоре: "Ја се према њему односим као према старцу" 1. (1 Ето управо о томе пише светитељ Игњатије: “Приговарају: вера послушника може да замени недостатке старца".) Ако је духовник трезвеноуман, духовно частан, он ће оштро одбацити такав однос. Али, колико је оних који својевољно упадају у постављене мреже. Јер та "представа", по изразу св. Игњатија Брјанчанинова, води самозваног старца у духовну смрт. Он сам губи тле под ногама и иде погрешним путем, изгубивши мало по мало све што је сабрао и стицао читавог живота" 2. (2 И. М. Концевич. Оптина пустиња и њено време. Репринт. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1995. с. 12-13.)

Дакле, први узрок настанка оваквог духовништва лежи у – психологији пастве. Не желећи да се мењамо, ми хоћемо да на пастира пренесемо одговорност за све што се с нама дешава. Такво бекство од слободе и одговорности понекад се испољава у спремности да се испуни све што се пожели. Један инок је изјавио да би, у случају да старац благослови блуд или убиство, он то не сумњајући учинио, јер му је дао завет послушности. Но такво ”послушање” је – облик идолопоклонства, када нарушење заповести значи издају Бога: старац се поштује више него Бог. И није важно да ли ће се наћи старац способан да благослови преступ - невоља је у томе што смо ми у себи већ спремни на то. Предуслов такве спремности јесте склоност руског човека ка максимализму. Међутим, та максималистичка отвореност повезана је с невероватном наивношћу и поверљивошћу, и зато такав отворен, наиван и спреман на жртву човек може и сам постати жртва бескрупулозног насиља.

Други разлог је објективан, на њега такође указује Иван Михаилович Концевич. “Савремено духовништво, - пише Концевич, - родило се из древног манастирског старчества и јаавља се као његова секундарна форма. Захваљујући сродности ових појава, духовништва и старчества, код недовољно опитних свештеника, само теоретски упознатих са аскетском литературом, увек може настати саблазан "прекорачења власти" – прелазак границе духовништва ради старчествовања - у време када се не поседује знање о суштини истинског старчества. "Младостарчество" уноси раздор у живот. Оно у себи крије опасност да се души нанесе непоправљива штета…" 1. (1 И. М. Концевич. Оптина пустиња и њено време. СП.)

Трећи разлог – неспремност кандидата. У 3. правилу Лаодикијског сабора каже се: "Недавно крштене не приличи производити у чин свештенички". Они треба да прођу одговарајућу припрему. На жалост, у наше време, опет због објективних околности, кандидати нису могли да се на одговарајући начин припреме за примање чина – јер се одједном указала потреба за веома великим бројем свештеника.

Четврти разлог – недостојност кандидата. Кандидат који је нарушио одређене црквене каноне не може бити рукоположен за свештеника. Но данас се канони стално нарушавају под изговором да нема људи који би се држали тих канона. Нећемо судити да ли је то тако. Опит Цркве, утврђен у канонима, говори о томе да се кандидат који не одговара тим канонима, суочава са најсилнијим искушењима од злих духова. Он им се не може супротставити, јер су задобили власт над њим. Какву власт, о томе нам говоре канони.

Пети разлог – одсуство истинског, а често и било каквог духовног руковођења самог свештеника. Руковођење се најчешће своди само на формалну исповест код епархијског духовника или крајње ретку посету неког старца.

Али, најважнији разлог јесте – повређеност човекове природе у грехопаду. Зато младостарчество није, наравно, збир утицаја и успутних околности, већ потпуно самосвојна појава. Смисао хришћанског духовног делања састоји се обнављању пале природе човека, али младостарческо руковођење не омогућава спознају болести – напротив, све страсти у овом случају добијају статус врлине. Зато они као да доспевају у неко тле "обогаћено" утицајима и околностима, где се развијају с нарочитом силом.

Такође је неопходно узети у обзир и особености нашег времена. Комунистички период нам је оставио у наследство навику свеобухватног лицемерја: јер сваки који је приносио жртве идеолошком идолу, био је обавезан да говори не баш сасвим оно што и мисли. Као последицу имамо дубоку повреду извесних способности наше душе. За такву душу атмосфера лицемерја и лажи постала је навика, чак неопходна, као што штетна навика постаје наша друга природа. Све ово време личносно начело је активно гушено: људи су се одвикли од самосталног доношења одлука, од преузимања одговорности. А та дубоко укорењена навика и у наше време приморава људе да траже оне који би за њих доносили све одлуке, који би преузели одговорност за њихове поступке, чак и за неморалне. У свештенику такви људи управо и виде онога на кога се може пренети морална одговорност.

Дуготрајан утицај атеизма довео је до рушења хришћанске културе и хришћанског погледа на свет. Зато је савремени човек, спознавши значење религије, склон примању њених архаичних форми. Општа религиозна атмосфера данас, авај, није хришћанска него паганска. Новообраћени управо њу уносе у Цркву. Социолошка истраживања сведоче да међу људима који често посећују храм има двоструко више оних који верују у предсказања астролога него међу онима који га посећују ређе или уопште не иду у њега. То говори да се код многих црквених људи чувају пагански погледи, у том смислу и однос према старцима. “Келејници, па и сами старци, сведоче: савремени поклоници уопште не постављају духовна питања. Према старцу се, грубо говорећи, односе као према гатару: где је сада мој син, он је одавно отишао из куће; да ли да променим један стан за други, какав и који број; да ли да упишем трговачку школу или педагошки институт? Итд. итд.” 1. (1 С. С. Хоружиј. Феномен руског старчества//Црква и време. 2002. № 4 (21). с. 217.) Савремени парохијани желе да виде у пастиру пророка-мага и екстрасенса – јер се у средствима масовног информисања стално пропагирају идеје окултизма. Свештеник Данил Сисојев 2 (2 Управитељ Мисионарског одељења Душестаратељског Центра у име св. прав. Јована Кронштатског) примећује да су тражењу стараца веома склони они који су до уласка у Цркву били у окултним сектама. Зато је проблем младостарчества – уједно проблем утицаја савременог света на Цркву. Нова религиозна епоха, "Ново доба" како је називају окултисти, ствара и нов талас окултног интересовања за религију. Када је настала потреба за већим бројем свештенослужитеља, младостарчество је постала масовна појава. У децембру 1998. године Свети Синод био је принуђен да донесе специјалну одлуку по овом питању. “Поједини свештенослужитељи, - каже се у одлуци, - примивши од Бога у Тајинству Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају да такво право означава неподељену власт над душама људи. Немајући у виду да однос између духовника и духовне деце треба да буде заснован на узајамном уважавању и поверењу, ови пастири преносе специфично монашко поимање беспоговорног потчињења послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешајући се у унутрашња питања личног и породичног живота парохијана, потчињавајући себи паству, заборављајући на богодану слободу којој су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Слични недопустиви методи духовног руковођења у појединим случајевима преокрећу се у трагедију за верника, који своју неусаглашеност са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа” 1. (1 Имали смо прилику да разговарамо са женом која нам је испричала следеће: када је њен муж први пут отишао на исповест, духовник му је одредио веома тешку епитимију од хиљаду поклона на дан. Муж, наравно, није могао да поднесе такву епитимију, - и потом је престао да посећује храм.)

У свом извештају на Јубиларном Архијерејском сабору Свјатејши патријарх Алексије је рекао: “Још увек има случајева самовољног налагања неоправданих забрана и казни, гушења воље пастве у оним областима живота где Црква претпоставља унутрашњу слободу. Сматрам да је важно да се с таквом праксом прекине и да се уведе строга контрола од стране надлежних архијереја ради потпуног испуњења поменуте Синодалне одлуке”.

Одлуке Архијерејског Сабора 2000. године: да богословље буде приоритетна област црквене науке, да се створи база за озбиљно богословско образовање и наложи пастирима да стекну духовно образовање – несумњиво се односе на проблем младостарчества. Карактеристично је да је пажња Сабора усмерена управо на богословље, јер свако одступање од светоотачке традиције почиње с неправилном идејом, а младостарчество настаје тамо где постоји заблуда – вера у лаж 1. (1 Но вера у лаж има свој почетак у порочној вољи, тј. неправилно усмереној слободи.) Зато бисмо овде желели да размотримо на који начин одсуство богословског знања може довести до значајног кварења традиције.
Да ли је богословље неопходно за спасење?Богословље, по мишљењу светих Отаца, има велики значај за дело спасења. “Знање Божанствене истине, - поучава светитељ Теофан Затворник, - служи као основа спасоносног живота” 2. (2 Архим. Георгије (Тертишников). Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. М., 199. с. 393.). Но из неких разлога код нас ипак влада, благо речено, опрезан однос према богословљу. Данас се од многих свештенослужитеља може чути да богословље не само што није нужно него је чак и опасно, да се богословљем не треба занимати него у простоти веровати у Бога: молити се и кајати за своје грехове, смиривати се и чинити добра дела. Али, да ли је могуће правилно се молити и кајати, да ли је могуће богоугодно се смиривати и чинити добра дела, без истините представе о суштини ових врлина? А таква представа и јесте богословско знање.

Сва молитвословља Православне Цркве испуњена су догматским истинама, према томе није могуће молити се не богословствујући 1. (1 Црквене молитве потчињене су основном принципу: lex orandi lex credenti est (правило молитве јесте правило вере), тј. све молитве и богослужења изражавају догматско учење Цркве.) Протојереј Георгије Флоровски тим поводом пише: “Хришћанско богослужење од почетка има карактер више догматски него лирски… с човечанске стране, богослужење је, пре свега, исповедање – сведочанство вере а не само излив емоција”. Немогуће је молити се Богу ништа не знајући о Њему 2 (2 Уколико замишљамо Бога као суровог полицијског надзорника, који само гледа да се не наруше Њиме установљена правила и немилосрдно кажњава и најмањи прекршај, наша молитва неће бити православна – већ пре паганска молитва. На тај начин, наше “богословље” може изменити читаво духовно устројство нашег живота. Немачки философ Валтер Шубарт у својој књизи "Европа и душа Истока” овако описује представе западног човека о Богу: “Бог као начелник полиције у Васељени – ето мудрости Запада” (В. Шубарт. Европа и душа Истока. М., 2000. с. 98.)), а знање такве врсте је знање богословско. “Богомислије 1 (1 Архимандрит Георгије (Тертишников), посветивши читав свој живот изучавању дела светитеља Теофана, објашњава шта светитељ подразумева под богомислијем: “Богомислије је побожно размишљање о Божанским својствима, о домостроју нашег спасења, о доброти, правди, свемоћности, свезнању Божијем, о Његовом делу и промишљању, о устројству спасења у Господу Исусу Христу, о светим Тајнама, о Царству Небеском” (Архим. Георгије (Тертишников). Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. с. 486.) или созерцање својстава и дејстава Господа" свети Оци, као што је говорио светитељ Теофан Затворник, сматрали су “кључем молитве, молитве непрестане” 2. (2 наведено дело архимандрита Георгија (Тертишникова), с. 489.) Наравно, у молитви је главно – сусрет са Живим Богом. Но до њега се може доћи само када поседујемо богословски “кључ молитве”, о коме говори светитељ Теофан. На исти начин је немогуће покајање без знања о Ономе Коме приносиш покајање. Иначе се, као што се то често и догађа, покајање може принети “мајци земљи”. Тајинство Покајања увек је повезано са исповедањем вере, оно је поврх свега испитивање вере 1. (1 Свештеник је на исповести обавезан да, према требнику, покајнику пре свега постави питање о вери: “Реци ми, чедо: да ли верујеш онако како нам је предала и научила нас васељенска и апостолска Црква, која је на истоку засађена и израсла, а са истока расејана по целом свету, и која до сада на истоку непоколебљиво и неизмењено постоји? И да ли сумњаш у нечему што је предано?“. Покајник као потврду своје вере дужан је да прочита православни Символ вере. Но није крај ни на овом испитивању вере, јер се одмах поставља следеће питање: «Реци ми, чедо: да ли си био јеретик или одступник, да ли си се дружио с њима, њихове храмове посећивао, поуке слушао, или књиге њихове читао”.) У слави, узнесеној Богу кроз ово исповедање, и у моралној промени човека, састоји се саздатељни смисао тајинства покајања. Само покајање, према грчком тексту Еванђеља, јесте измена ума (metanoia), али произвести измену ума могуће је само када знамо шта треба изменити и по ком обрасцу. А тај образац се формира захваљујући богословском знању.

Свети Оци су покајање разумели у ширем смислу, не само као исповест свештенику, већ и као стално стајање пред Богом са скрушеним срцем. Оно је дужно да прати човека до саме смрти. “Покајање, - поучава преподобни Исак Сирин, - то је лађа, страх – његов кормилар, а љубав - божанско пристаниште” 1. (1 Преп. Исак Сирин. Подвижничко слово. Слово 83. М., 1858). У покајању се сусрећемо са другим битијем – са својим будућим битијем а растајемо се са постојећим – са прошлим битијем. Покајање је – жеђ за другим битијем, жеља за променом. Код нас се покајање најчешће претвара у набрајање својих грехова. Ми тражимо грехове, а не друго битије, - ми сабирамо своје прошло, ништа не предузимајући за своје будуће. Но, наше будуће је – Христос. Покајање, као и свако Тајинство, јесте сусрет са Христом. И да би се тај сусрет одржао, треба нешто знати о Ономе с Којим желимо да се сусретнемо. А то знање даје нам богословље.

Смирење се такође не може задобити без богословског знања. Многи пастири наивно сматрају да сваки верник може лако и брзо да постане смирен после њихове проповеди о смирењу (а смиреноме – шта ће богословље?). Но истинско смирење је, по учењу светих Отаца, врлина, која се стиче на вишим ступњевима аскетског подвига 2. (2 Архимандрит Георгије (Тертишников), излажући учење светитеља Теофана као да пише у његово име: “Истинско смирење – венац духовног савршенства, јавља се када су у срцу друге врлине већ процветале и достигле зрелост” (Архим. Георгије (Тертишников), Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. с. 528.) Узлажење на лествицу врлина почиње стицањем расуђивања. Зашто баш расуђивања, на то питање нам одговара светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Примећено је, - поучава светитељ, - да мирјане и саме монахе, без духовног расуђивања, скоро увек привуку преваранти, лицемери и они који се налазе у бесовској прелести, које признају за свете и благодатне» 1. (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М. 1993. Т. 5. с. G1 62.) «Истинско смиреномудрије, — примећује светитељ Игњатије, — то је карактер еванђељски, морал еванђељски, начин размишљања еванђељски» 2. (2 Св. Игњатије Брјанчанинов, О прелести. СПб., 2002. с. 99.) Али богословље и јесте она наука која даје правилан начин размишљања и учи правилном расуђивању о стварима Божанским. Зато без богословља није могуће задобити смиреномудрије.

Светитељ Григорије Богослов говори да је у грехопаду ум био први поражен. Зато ум треба да буде први и обновљен. Стицање расуђивања и јесте обнова ума. Оно, по мишљењу Јована Лествичника, омогућава спознање Божије воље. Смирење је покорност вољи Божијој. Зато без расуђивања није могуће задобити смирење.

Без стицања расуђивања није могуће ни личносно формирање човека. Моралност је – основа личности. Њу човек гради својим изборима, умећем разликовања добра и зла. Без тог умећа немогуће је достићи виши морални ниво – љубав, јер је без расуђивања тешко пробудити савест, која је источник моралности у човеку, јер је савест, по учењу светих Отаца, глас Бога у човеку. "Савест" и "сазнање", — објашњава свештеник Андреј Лоргус, — блиски су по етимологији: "савест" значи "саветовати се сам са собом", или од старословенског "соведать" - "сазнати", "сазнање". И на грчком језику ова два појма проистичу из једног израза συνεδησις, што истовремено може да означава и савест и сазнање» 1. (1 Свешт. Лоргус Андреј, Православна антропологија. с. 163.) Но, то је само језичко сведочење да у савесно стање душе долазимо сазнајно, путем разумевања.

Човек може бити смирен само када је слободан, јер смирење није ропство, већ слободан морални избор. Истинска слобода је испуњење воље Божије, што у суштини јесте истинско смирење. Човек то може достићи само кроз спознају свог достојанства, које се састоји у његовом богоподобију 1. (1 Светитељ Григорије Богослов говори о томе: «Ако о себи имаш ниско мишљење, сети се да си — Христова твар, Христово дисање, Христов праведни део, а тиме и небеска и земаљска, присно­памјатна творевина. Ти — саздани Бог, који кроз Христова страдања идеш у нетљену славу» (Свешт. Лоргус Андреј, Пра­вославна антропологија. с. 48). Свештеномученик Иринеј Лионски говори: «Бог је постао човек, да би човек постао Бог». Знање о високом призвању а у исто време о дубокој повређености човека, рађа у човеку истинско смирење. Но, такво знање човек може добити само као резултат богословског разумевања.

Ни добра дела није могуће чинити, не знајући шта је то добро. Људи поседују веома неодређене и нејасне представе о добру, — у такве представе спадају дела која уопште нису добра. Тако, на пример, под паролом љубави, трпељивости, ненасиља може се гајити хомосексуалност, педофилија и уопште свака неморалност. Под видом лажно схваћеног послушања може доћи и до одбацивања заповести Божијих. Зло увек облачи одежду врлина, покушава да помеша све појмове чак и код људи који верују у Бога. Еванђеље нам приповеда о таквом мешању — Исус, обраћајући се ученицима, говори: доћи ће час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи (Јн. 16,2). Зато је богословље неопходно да бисмо чинили добро, јер без њега можемо творити истинско зло, сматрајући да чинимо добро.

Простота вере може да постоји онда када у верујућем постоји истински унутрашњи образ Христа, који му омогућава да стекне целомудрије и да не скрене на пут неморалности. Но, то је могуће само оним људима који су се током многих покољења васпитавали на принципима хришћанске моралности. Веровати целосно, у простоти, могуће је при чистоти срца (моралној неискварености) и при целомудреном уму (неупрљаном лажним идејама). У наше време то је практично немогуће, јер је прекинута веза између покољења, а у моралној прљавштини, у којој данас пребива свет, готово је немогуће сачувати срце у чистоти. Њега је неопходно дуго и усрдно чистити – а за то је неопходно знати од чега га треба чистити, што је већ сфера богословља. Данас је мало вероватно сусрести неупрљани ум, јер смо и ми прости људи у Цркви – бивши комсомолци и комсомолке, тј. они који су на овај или онај начин били припојени идеологији марксизма. Зато је данас и простом човеку неопходно показати неоснованост материјализма, а то је опет сфера богословља.

Они који су доживели опит богоодступништва верују много дубље – њихова вера је задобијена кроз страдање (овде је умесно поменути причу о блудном сину). У руском човеку, који поседује такав опит, немогућа је наивна вера – он не може да сачува веру без одговора на «последња питања» 1. (1 «Последња питања» — термин који је Ф. М. Достојевски увео у духовни живот. То су питања о смислу живота и смрти, о Богу и човеку, о слободи и добру и злу који проистичу из слободе. Сва ова питања ипак су чисто богословска.) Данас он треба да гради своју веру спознајно, а за то је неопходно богословље.

Но, ни проста вера у Бога није довољна, јер и беси верују и дрхте (Јак. 2,19). Вера треба да буде или видљива или умна, а за то треба знати како веровати, — без знања слепа вера не може да разликује јерес од истине, она може довести до издаје Христа. Јер Христа нису разапели атеисти, већ дубоко верујући људи. Зато богословље није – егзотичан предмет, није реткост чије изучавање није сасвим обавезно, већ предмет који је неопходан за духовни живот. Нико неће оспорити да је броду који се отиснуо на отворено море неопходан компас да не би скренуо с курса на другу страну. Тачно тако је и богословље неопходно свима који желе да одрже правилан курс брода спасења у мору грехова и саблазни. Но ђаво жели да скрене брод с правилног курса, и зато је он увек против богословља 1. (1 Међутим, ђаво уопште не иступа против богословља. Он је против богословља које открива истину. Он је за оно богословље које представља само суптилно мудровање плотског ума, камуфлирано одеждом богословске терминологије.)

Многи младостарци неуморно понављају: «Богословље није нужно, оно је штетно». Сличне изјаве не значе да су се они њега заиста одрекли, јер сви младостарци поседују богословске погледе — они свеједно богословствују, само што богословствују од себе, па је њихово богословље «домаће», нетрадиционално. А «католичанско богословље, — пише протојереј Георгије Флоровски, — следи учитељски ауторитет Цркве, њену живу традицију» 2. (2 Прот. Георгије Флоровски, Догмат и историја. М, 1988. с. 179.)

Аскетско делање такође није могуће без богословља. Основа аскетике је — умно делање: умна молитва, духовно размишљање, контрола помисли 1 (1 Реч «помисао» на светоотачком језику разликује се од речи «мисао» — то је усмерење воље — срдачна привезаност, страст. Помисли се гнезде у срцу, али зависе од ума, од мисли. «Узрок страсти је осећање», али «неправилна употреб­а осећања је од ума», учи преподобни Јован Лествичник. Несумњиво, појам «помисао» садржи и за нас уобичајен смисао, зато се овде тај израз употребљава у ужем и нама познатом смислу.) — промена својих мисли и кроз ту промену преображење страсти, јер су страсти, по учењу Отаца, искварене врлине. Умно делање не умртвљује страсти, него их преображава. Светитељ Григорије Палама, у одговору Варлааму, који је бестрашће сматрао умртвљењем страсног дела душе, пише: «Али ми смо научили да је бестрашће — не умртвљење страсног дела душе, већ њен прелазак од рђавог ка бољем и њој својствено дејство у односу на божанско при потпуном одвраћању од зла и обраћања ка добру» 2. (2 Подвижничко слово 17. Георгије Мандзаридис, Обожење човека према учењу светитеља Григорија Паламе. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 2003. с. 75.)

Борбу са помислима свети Оци су разумели не као одбацивање мишљења и не као стално усредсређивање на лоше помисли (зато што се, када мислимо о нечему, одричући то у мислима, на њих тада усредсређујемо), већ као грађење у себи нових Божанских садржаја, као богомислије.

Богомислије је неодвојиво човеково својство. Као што је немогуће замислити човека без слободе, јер то онда неће бити човек, тачно тако је немогуће замислити га а да не размишља о Богу. Губитак интересовања за богословље у савременом човеку сведочи о озбиљној духовној болести, када душа постаје плен спољашњих односа, што доводи до њене неосетљивости према вечноме. То говори о томе да се човек враћа, као што су казали свети Оци, у «стање нера­зумних животиња».

Усредсређеност на спољашње представља – карактеристичну особину животињског живота. Човек, за разлику од животиња, поседује способност за самоудубљеност и усредсређеност. Можемо рећи да што више је човек способан за то, тим више он постаје истински човек. Аскета кроз подвиг молитве и усредсређивања на унутарње превазилази управо ту расејаност човека, усмереност ка спољашњем, својствену животињској природи. Он постаје човек који се мења, који иште Царство Небеско. А богословље помаже да се изврши то самоудубљивање и промена – помаже да се иште Царство Небеско.
"Домаће" богословље и младостарчествоМи данас имамо довољно храмова, али је богословски припремљених свештенослужитеља катастрофално мало. С препородом Цркве у њу су ушли људи који нису усвојили православну традицију, који немају потребну припрему и нису прошли кроз дугогодишње испитивање, као што је то раније било. Ти људи донели су у Цркву своје лично — «домаће» богословље, које је често антихришћанско. Такво богословље је много опасније за Цркву од директних напада на њу, од разрушења храмова, јер оно не руши зидове, већ душе. Фактички оно омогућава не проповед хришћанства, већ ширење паганског односа према животу.

Основна разлика између хришћанства и паганства састоји се у томе што је хришћанство — богооткровена религија, а паганство плод човековог творчества, тачније, плод утицаја палих ангела 1. (Видети књигу «Од чега нас желе спасити?». М., 2001. с. 56, 143.) Догмати су — начин да се човеку пренесу истине духовног света човековим језиком, на коме се те истине начелно не могу изразити. У словесној форми они садрже само смернице које указују на истину, зато је истина у њима изражена у антиномичној форми. У паганској свести таквог језичког ограничења нема, за паганина догмат је — безумље. У човеку, чија је свест формирана паганским представама, постоји интуитивно удаљавање од догматике. За њега је догматика — предмет за који нема места у сазнању, већ на почасном месту на полици за књиге. Зато је свест младостараца скоро увек адогматичка.

Код њих се увек може видети застрањивање у магизам и легализам. Они сматрају да се Бог гневи, кажњава, пројављује милосрђе, да је на Њега могуће утицати помоћу посебних метода, мењати Његов однос према људима. Њега је могуће умилостивити, наговорити, — могуће је добити од Њега што је угодно, не изменивши ништа у себи, — треба само испуњавати одређене ритуале (на пример, заказати четрдесет помињања, да би «измолили» човека из ада - наилазили смо и на такво ванцрквено сујеверје). Но такав однос према Богу је најчистије паганство и с Православљем нема никакве везе. Православни поглед исказао је преподобни Антоније Велики: «Бог је добар и бестрастан и неизмењив. Ако се неко, сматрајући благопријатним и истинитим то што је Бог непромењив, ипак збуњује тиме што се Он, будући такав, радује добрима, одвраћа од злих, гневи на грешнике, милостив је према покајницима, то на ово треба рећи да се Бог не радује и не гневи, јер су и радост и гнев страсти. Апсурдно је мислити да би Божанству било добро или лоше због дела човечјих. Бог је добар и твори само добро. Никоме не наноси штету, јер је увек исти. А ми, када смо добри, ступамо у општење с Богом по сличности с Њим, а када смо зли, одвајамо се од Бога по несличности с Њим. Живећи врлински, ми бивамо Божији, а чинећи зло, одвајамо се од Њега. А ово не значи да је Он гневан на нас, него да наши греси не дозвољавају Богу да засија у нама него нас сједињују са демонима мучитељима. Ако потом молитвама и добрим делима задобијемо разрешење од грехова, то не значи да смо ми Бога умилостивили или променили, него да се посредством таквог дејства и нашег обраћања Богу исцељује зло у нама, чиме постајемо способни да осетимо Божију доброту; према томе, рећи: "Бог се одвраћа од злих", исто је што и рећи: "Сунце се скрива од оних који су лишени вида"» 1. (1 Преп. Антоније Велики, Поуке о доброј моралности и светом животу. Гл. 150//Добротољубље. Т. 1. с. 76-77. На сличан начин расуђује и светитељ Григорије Ниски, који се позива на општеприхваћено црквено мишљење: «Да је неблагочестиво сматрати природу Божију изложену неким страстима задовољства, или милости, или гнева – то нико неће порицати, чак ни они који мало обраћају пажњу на познање истински суштог. Но ипак се говори да се Бог весели слугама Својим и јаросно гневи на пали народ; јер ће се Он смиловати коме се смилује, и пожалиће кога пожали. Свака општепризната реч, по мом мишљењу, из оваквих изјава громогласно нас учи да се посредством наших својстава Провиђење Божије прилагођава нашој немоћи, да би се они који су склони греху — из страха од казне уклањали од зла; да они који су раније били привучени грехом — не би очајавали у повратку кроз покајање, гледајући на милост Божију». Светитељ Јован Златоуст поучава: «Када чујеш речи «јарост» и «гнев» у односу на Бога, не треба под њима да разумеш ништа човечанско. Те речи снисхођења туђе су свему подобном Божанству. Тако се говори да би се појам приближио разумевању људи који су у већој мери груби».)

Легалистички приступ сматра богословље ненужним — оно само смета, па његово изучавање захтева измене. «Нема богословља ван опита, — пише В. Н. Лоски, — треба се променити, постати нови човек. Да би познали Бога, нужно је приближити се Њему; немогуће је бити богослов а не ходити путем сједињења са Богом. Пут богопознања је неизоставно и пут обожења» 1. (1 В. Н. Лоски. Огледи о мистичком богословљу Источне Цркве. М., 1991. с. 32.)

Истински пут ка Христу јесте пут постојане промене и обновљења. Апостол Павле говори о тој промени: ако се наш спољашњи човек и уништава, наш унутрашњи човек се обнавља из дана у дан (2 Кор. 4,16). Апостол објашњава да такво обнављање може споља да буде неприметно, и више од тога, да се остварује упркос утиску о спољашњем пропадању.

Младостарчество се скоро увек се развија на тлу легализма, на основи стриктног уређења читавог ритуалног живота, јер поштовање таквог закона, по њиховом мишљењу, има сотериолошки смисао. Међутим, у Писму је казано да Царство Божије неће доћи на видљив начин. (Лк. 17,20). Вера да су спољашња средства сама по себи довољна за спасење је право староверство. Сакрализација онога што је од другостепене важности представља – изразит признак фарисејства. Отуда поштовање слова а не духа, поштовање освећеног, а не светог. Спасење се, по мишљењу таквих «богослова», постиже кроз испуњење одређених ритуала, одређених захтева, којима се придаје највећи значај за дело спасења, као, на пример, савршавање поклона у право време, поштовање потпуног устава и низа малих правила (на коју ногу устати, којом руком држати свету воду, како јести просфору, итд.). Чињеница да се при томе човек уопште не мења, већ остаје исти, не узима се у обзир – главно је да се све то и друго савршава правилно.

Правилно вршење ритуала – један је од најважнијих захтева у паганској магији, јер од тога како се поштује ритуал зависи како ће се повиновати духови, а повиноваће се само уколико су радње правилно извршене. Младостарци свој ритуализам управо тако објашњавају — кажу, демони се не боје уколико је дело неправилно извршено. Свети Оци су учили да се власт над демонима стиче подвижничким животом и стицањем бестрашћа, а не испуњењем ритуала. Ни само демонско присуство па чак ни поседнутост, по њиховом мишљењу, нема такав одлучан утицај на духовни живот и спасење, као што је то у свести младостарца. «Много је мање важна поседнутост, — поучава светитељ Игњатије Брјанчанинов, — од примања неке непријатељске помисли, која може занавек да погуби душу» 1. (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Зборник писама. М., 1995. с. 218.) За свете Оце борба са помислима била је најефикаснија борба са злим духовима, јер се зло сасеца у корену, у самом његовом семену – још у замисли.

Могуће је ревносно поштовати све обреде, али ако човек има неправилне мисли, ако има неправославне представе о Богу и неправилно схватање о самом себи, он неће бити истински хришћанин. Он ће хришћанство разумети као обред. Такво поимање хришћанства веома је блиско паганском и окултном поимању религије. Као што пагани стварају своју сопствену поједностављену религију, тачно тако и младостарац ствара сопствену религију, која снисходи његовим пороцима и не обавезује га на промену – јер сматра да је већ нешто достигао. Служећи себи, приморава и друге да му служе, мислећи да служи Богу. По свим карактеристикама такав поглед на свет веома је близак паганству. На хришћанском језику такав поглед назива се прелешћу. Прелест је пре свега губитак истине, њена замена лажју: лест (лаж) у високом степену. Лаж се рађа из непрестаног лицемерја које, с друге стране, проистиче отуда што младостарац, не поседујући истинске врлине, почиње те врлине да изображава, да показује да чини добро. То изображење «врлинског» пастира често ласка самољубљу и таквом «пастиру» потпуно скрива истинско стање ствари. Истина је за младостарца разобличавајућа, зато је он несвесно избегава. Лаж и лицемерје, који су у односима са младостарцем неизбежни, полако и неприметно, као рђа метал, разједају душу, лишавајући је могућности благодатног општења са Богом. Духовни живот са таквом лицемерном, удвојеном свешћу, у којој су могући двоструки стандарди: за себе самог и за друге, постаје немогућ, јер је човек с подељеним мислима непостојан на свим путевима својим (Јак. 1,8).

Лаж је један од најтежих грехова, - а ми смо из неког разлога навикли да се према њој односимо са снисхођењем. Но у Светом Писму ми не налазимо такво снисхођење — напротив, лаж се упоређује са тешким гресима као што су убиство, прељуба, магија, идолопоклонство (Откр. 21, 8). Препо­добни Јефрем Сирин говори о лажову: «Лажов је свима гнусан и одвратан. Бежи од лажи као од змије и ући ћеш у рај. Ако с тобом говори лажов, а ти му приклониш слух свој, из његових уста тече смрт и прелива се у недра твог слуха, смртоносни отров онога који говори преноси се на слушаоца, слично као што је смрт прешла од змије која је говорила са Евом. Змија, појевши слатку храну, претвара је у горку, и када је избљује, тешко ономе ко је прими у себе; тако и истина из уста лажова постаје смртоносан отров, који се скрива у слатким речима његовим... Ко је гнуснији од лажова? Није ли онај који га својевољно слуша. Ко је одвратнији од преваранта? Није ли онај који му верује, који љуби гнусне речи, није ли тај већ оскврњен у души својој» 1. (1 Маргарит, или Изабране душеспаситељске изреке, које воде у вечно блаженство. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1993. с. 207 208.)

Удео лажова је у језеру, које гори у огњу и сумпору (Откр. 21,8), и у Горњи Јерусалим неће ући ник­о ко је предан лажи (Откр. 21, 27) 2. (2 Аналогни по смислу су и текстови у Старом Завету: Ко говори лаж, неће утећи (Прич. 19, 5), Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће (Прич. 19,9).) «Домаће» богословље — то је та лаж, али лаж у високом степену, јер се односи на свете ствари. На тај начин, богословско незнање може постати извор веома озбиљних саблазни и довести на крају и до погибељи. 3 (3 «Необразовани и прости свештеници сматрају себе светима, јер ништа не знају», — пи­сао је блажени Јероним (Слобода и послуша­ње. М., 2002. с. 228).)



Две крајности у приступу послушањуПослушање као метод духовног васпитања представља карактеристичну особеност Православља. Старчество је — эталон духовног руковод­ства, а послушање — пример подражавања коме стреме сви који се озбиљно односе према свом спасењу. Но, стремљење ка еталону често поприма искривљене, екстремне форме.

Свештенике који ступају на пут пастирског старања, обично чекају две карактеристичне саблазни. Прва саблазан — крајност либерализма у коме је однос пастира и ученика толико демократизован да смисао послушања као учеништва сасвим ишчезава, јер у кругу једнаких ауторитета није могуће учење и узрастање. И супротна крајност, у којој су се на необичан начин сјединили утицаји католицизма и источног деспотизма. Ауторитет пастира овде је недоступан за критику и његова власт над душама верника ничим није ограничена, — руковођење таквог пастира испољава се диктатом или давањем директива. Управо то ми и називамо младостарчеством. Обе крајности представљају одступање од православне традиције духовног старања и обе су рушилачке за духовно узрастање.

О искушењу првог вида овде неће бити речи, јер та појава није карактеристична за младостарчество, па стога није тема ове књиге. Осим тога, о тој појави већ је много написано, и она нам се чини мање опасном од појаве другог вида, јер је мање распрострањена и увек се чисто психолошки прихватала као нешто туђе (западно). Појава другог вида је, несумњиво, опаснија за Цркву, јер је распрострањенија и прихвата се као аутентична, исконска, наводно освећена традиција, иако су и у њој очигледни западни утицаји. Већ смо делимично поменули колико је та појава нетрадиционална за Цркву, (о чему ће поново бити речи), а о томе колико је опасна, хтели бисмо, испитујући духовне и психолошке мотиве које покрећу прелашћеног пастира, да кажемо нешто подробније, да би свако ко се суочи са том појавом могао да је препозна по карактеристичним знацима, њој својственим, јер је казано: по плодовима ћете их познати (Мт. 7,16).


Духован однос према болесноме и болести
Увидети истинско стање духовних руководитеља је неопходно да би се сачували од обмане; треба веома пазити да их не осудимо, непрестано обраћајући пажњу на себе.Светитељ Игњатије БрјанчаниновПројава карактеристичних знакова младостарчества слична је анамнези болести, а то је увек сложено питање и за болесног и за лекара – без бола такав разговор није могућ. Међутим, овде је нужна крајња праведност и тачност, у супротном, погрешно постављена дијагноза може довести до тога да почнемо да се лечимо од «кијавице» иако болујемо од «рака». Ми сви страдамо од крајности: или некога осуђујемо или га, напротив, обожавамо. Но духовна болест не исцељује се ни ненавишћу ни обожавањем. Зато је овде неопходно трезвено непристрасно расуђивање.

Беда почиње у главној духовној болести — гордости, која води у прелест. Но прелест и гордост, по мишљењу светитеља Игњатија Брјанчанинова су — свеопште болести. «Прелест је — пише, — стање свих људи, без изузетка, које је настало услед пада наших праотаца. Сви ми смо — у прелести. Свест о томе је највећа превентива од прелести. Највећа прелест је - сматрати себе слободним од прелести. Сви смо обманути, сви смо болесни, сви се налазимо у лажном стању и свима треба ослобођење истином». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М., 1993. Т. 1. с. 229-230.) Зато сви треба да се лечимо и да тражимо симптоме недуга најпре у себи. Болестан ће увек имати осећање састрадавања према болесноме. Онај који открије у себи овде описане знаке и поистовети их са симптомима болести, већ је почео да се лечи. Међутим, сва ствар је у томе што болест пролази скривено, па је истински болестан онај који болест у себи не примећује. Зато се и сама болест не лечи тек разобличавањем, колико усрдном молитвом, милосрђем и пројавом истинске бриге.

Истинска брига састоји се у увиђању позитивних својстава у младостарцу. Тада ће се онај, коме се обраћамо у овом чланку, окренути према нама бољом страном своје душе; ми му помажемо да стекне добре особине. То се односи чак и на наше непријатеље (љубите непријатеље ваше, Мт. 5,44). Тако је могуће непријатеља постепено учинити пријатељем. Но, ако је непријатеља могуће учинити пријатељем, то је још лакше могуће прелашћеног учинити пријатељем. Младостарчество је — болест дечјег духовног узраста. Зато се она може превазићи само духовним развојем, а развој долази кроз страдање. Христос, као савршени Човек, пројавио је савршенство свих особина присутних у човеку - према томе, Он је пројавио и савршену зрелост. Но, Он ју је пројавио на крсту – у страдању. Зрелост – то је одухотворење и уподобљење Богу. Страдање — једини излаз и за младостарце и за оне који су по дечјој наивности доспели у мрежу младостарца. Та дечја болест лечи се очинском и материнском љубављу, а процес излечења може трајати много година.

Болест се мора преболети, то је грех; треба ненавидети грех, али не преносити ненавист на човека. Иначе ће она прећи и на оно истинско што сваки човек носи у себи. Младостарац се налази у бедном положају и потребно му је — саосећање. Ми смо дужни да оспоримо лажно убеђење, али не и да презиремо самог човека.

Даље је описан психолошки и духовни портрет прелашћеног човека. У пастиру, наравно, такве особине сматрају се неуобичајеним и изазивају највећу одбојност. Треба имати у виду да се оне не стичу одмах, већ постепено и неприметно. Један грех рађа други, а затим читав ланац грехова. Овај портрет је сабиран – у њему су заједно описане различите стране младостарчества. У овој или оној мери оне се јављају у различитим свештеницима, али у реалности такав човек не постоји.

Карактеристични признаци духовне болестиМладостарац стално и готово у свему пројављује двојемислије. Оно проистиче из двосмисленог односа младостарца према Богу — глав­ног двојемислија, јер он (најчешће несвесно) ставља себе на место Бога. Но, човек у стању двојемислија није пријемчив за критику, јер увек налази прибежиште у једном од полова своје двоструке свести. Младостарац не усаглашава своје сазнање са истином и зато као да се налази унутар двојемислија. Он је непријемчив за трезвено расуђивање, непосредно логичко умно закључивање. То је разумљиво: ако се мисли удвајају, није могуће познати истину, — она ће увек бити раздробљена на делове. Та раздељеност је карактеристичан знак сваке јереси и идеолошке опседнутости, другим речима — нечастивости, богохулства. За такве је речено: Не разобличавај богохулника да те не омрзне, разобличавај мудрог, и заволеће те (Прич. 9,8).

Младостарац није способан да разуме из још једног разлога. На језику вере реч «разумети» не значи просто усвојити смисао нечег што ти се говори, већ изменити свој однос према томе (покајати се), изменити свој живот. За младостарца то је једнако одбацивању свог старчествовања; но човек у стању прелести није способан за такву промену. Ако се у младостарца појавило разумевање, у њему је започело покајање.

Критика помаже само ономе који тражи правду, младостарац је не тражи, он је њу већ нашао у лажи — у двојемислију. А двојемислије гради неко искривљено (лукаво) пространство, у коме делују сопствени искривљени закони, искривљена логика, искривљена истина (тј. лаж). Све који се не потчињавају тим искривљеним законима, то искривљено пространство активно и агресивно одбацује. У таквом пространству може да преживи само онај који зна чисте законе, истинску логику и који се дуго времена хранио истином. Човек који се храни правдом и који тражи истину не боји се критике — ње се боји само онај који се ослања на лаж и који се прилепио уз грех.

Та својеврсна духовна средина формира неки нови тип човека, који не може да усвоји истину и да се храни њоме. После неког времена младостарац и његови следбеници већ не примећују лаж у својим речима и поступцима. Они су способни да је виде у делима других, али сопствена средина обитавања остаје неприкосновена — у њој не делују закони здравог разума.

Свест младостараца тежи секташтву. Од православне парохије они, премда несвесно, увек теже да изграде тоталитарну секту. Многи од њих склони су да подржавају апокалиптичка настројења. Они објављују да ће ускоро рат, после кога ће на власт доћи антихрист, хистерично захтевају да се покаже отпор већ започетом зацарењу антихриста који ће «уз помоћ шприца и блица свима уградити чипове-печате, који отправљају у ад». Њих не смућује то што обећаног рата није било, нити очигледне противречности између сопствених речи и понашања. Јер сваки здравомислећи човек може да им зада питање: «Ако се заиста помоћу шприца може наћи у аду, зашто никуда не бежите, већ настављате да се бавите свакодневним пословима?» Но њих не смућују слична питања: они су уверени да говоре у име Бога, што значи да су непријемчиви за критику.

Међутим, они критику ненавиде свом својом душом, јер она може да утиче на њихову паству, - може да разруши тај несвесни мост, који они тако лако, користећи свој пастирски ауторитет, подижу ка душама верника. Механизам таквог ирационалног деловања описао је у свом интервјуу газети «Труд» академик Игор Смирнов 1. (1 Интервју је објављен у газети «Труд-7» за 16. децембар 1999. год.) На питање новинара да ли је могућ скривени утицај на свест путем тв екрана, Смирнов је одговорио потврдно и описао неколико метода таквог скривеног дејства. Ови методи рачунају на то «да се пацијент не може успротивити ономе што чује, нема критички приступ стварима које му се намећу, не расуђује о њима». Но, у том истом интервјуу академик Смирнов објашњава на који начин можемо да се боримо с таквим зомбирањем. «Ако се још једном освренемо на непријатну тему зомбирања, — каже, — најбоља заштита је интелект. Што је мозак боље истрениран, то му је теже наметнути непотребну, штетну информацију. Он ће се заштитити, одбацивши то што не одговара његовим духовним темељима». Управо овако се објашњава то што слични «пастири» избегавају критику и уопште сваку разумну делатност. Разум — то је њихов највећи непријатељ, зато га они стално и веома емоционално критикују. Они се панично боје ума, јер се у ирационалности састоји сва тајна младостарчества, а у несвесном се скривају непознате могућности људског општења. Али такво општење је само спекулација о духовном заједништву јер у њему ишчезава свесно личносно начело. Зато је заједништво овакве врсте само заједништво душевно (бесовс­ко), а не и духовно. Сумње се обично неутрализују помоћу емоционалних узвика, који више подсећају на заклињања него на расуђивање. Када им понестане аргумената (а увек им понестане), они их замењују ругањем, не би ли сачували за себе последњу реч и дискредитовали извор критике. Ако се човек плаши да не изгуби свој ауторитет, то значи да он веома много држи до мишљења о себи и да прихвата себе кроз друге људе. Ако човек користи лаж и друге смицалице да би сачувао то мишљење, то је већ очигледан симптом гордости. Крити­ка руши то гордо мишљење о себи. Но, за њих је веома важна последица апокалиптичког застрашивања: паства постаје послушна, савитљива и подложна утицају, зато се не обраћа пажња на критику, јер нико од њих не тражи одговорност за пророчка предсказања. Предности такве савитљивости постају приметне, јер покривају све моралне губитке. 1 (1 У једном манастиру «старци» су пророковали да ће 2000. год. доћи до неке страшне невоље од које ће само њихов манастир бити поштеђен. Таква пророчанства су потпуно у духу времена — јер се ради о прикривеној реклами. Није важно што се то није испунило, - многи су за то време отишли у манастир да се спасавају, потпали под потпуни утицај «стараца», и већ се уопште не смућују због неостварених пророчанстава. Зато се младостарци не боје лажних пророчанстава.)

У таквим «пастирима» веома је развијен осећај за коњуктуру, односно потражњу «духовне робе». Они тачно знају шта је угодно пастви или конкретном вернику, и угађајући пастви, повлађујући њеним страстима, често то користе за подизање свог ауторитета. Тачније речено, увек је у питању нешто што доноси конкретну корист. Таква духовна спекулација, или «духовни бизнис», омогућава да се паства брзо привуче себи и да се врло погодно искористи.

Такви «пастири» су уопште склони коришћењу људи. Сви около су дужни да раде за њих, да раде с неугасивим религиозним ентузијазмом који се увек искусно подгрева: они свима говоре о неискоришћавању, о труду за Господа. То им омогућава да ништа не плате онима који се труде (или да плате толико мало да се од тога уопште не може живети). Они су склони да присвајају свачији труд, у том смислу и интелектуални. Али тиме нису мање искрено убеђени да се труде више од свих, да их окружују несавесни и за рад неспособни људи. О томе стално говоре и њихове речи често подсећају на фарисејски одговор: проклет је овај народ, који не зна закона (Јн. 7,49). Осуђивање окружења настаје из једног простог разлога – примећује се само труд за који је заинтересован сам младостарац, сви су дужни да раде ради подизања његовог ауторитета, ради јачања његове власти.
Младостарци стреме ка апсолутној власти над душама свих у окружењу. Свака страст је — амбис, она је без дна — и колико год је пунили, никад неће бити задовољна. Зато они увек покушавају да прошире размере свог утицаја. Комплекс вождизма је јасно видљив, њима је неопходно мноштво људи — власт над тим мноштвом их опија и доводи у екстазу и они су спремни су да је подрже свим средствима. Из њихових уста могу се чути и овакве поуке: «Када сам у храму и у подраснику, мојим устима говори Господ Бог и ви сте дужни да ме беспоговорно слушате – јер тако испуњавате вољу Божију!» Пред овим бледи чак и догмат о непогрешивости папе римског када говори с катедре. Но ако се открије истински смисао оваквих изјава, он ће се силно разликовати од благочестиве намере да се испуни воља Божија – у њему ће бити изражена само несвесна и нечастива жеља «пастира» да твори своју вољу и присили друге да ту вољу испуне.

Истински старац никада не говори да открива вољу Божију, — он само саветује верника како да поступи. Прво, он и сам зна да не може увек изразити Божију вољу 1 (1 Сетимо се преподобног Серафима Саровског који је смирено признавао да често говори од себе.), друго, верник је дужан да сам донесе одлуку, слободно изабравши то што му се предлаже. Но, младостарац не поседује такву старческу скромност и смирење, зато он свима и отворено и скривено намеће своју вољу. То је страст која се у светоотачкој аскетској традицији назива својевољом. Слични «пастири» никада никога ни у шта не могу да убеде, јер своје судове увијају у форму која не подлеже расуђивању већ због самог начина на који је изложена. То су увек директиве које треба испунити и које наводно исходе свише, од Бога, и управо зато не подлежу расуђивању.

Но наредбодавно руковођење ствара ропство, а кроз ропство није могуће постићи живо органско јединство, које је суштински признак заједнице са Христом. Ропско јединство — то је механичко јединство делова који се у њему лако замењују. Зато је такво јединство непостојано — у њему се стално врши замена похабаних «делова» новима. Оно се ствара лако и брзо, зато што се образује путем механичког сједињења делова, али се исто тако лако и брзо распада.


Јединство у Христу — то је органско јединство у коме су сви његови удови драгоцени, а најслабији постаје предмет особене бриге (1 Кор. 12, 22). Организам мобилише све своје снаге да помогне слабом да уђе у силу која је неопходна за његов живот у организму. Умртвљени део сам отпада од јединства организма. Управо такво јединство ствара истински старац. Он сабира у њега све који природно прирастају том организму. Он никога не зове код себе, не тражи нове људе, не стреми ка ширењу свог утицаја – напротив, он бежи од света. Али људи му сами долазе – и његов утицај се шири мимо његове воље.

Младостарац, желећи да привуче себи што више света, али не знајући да сачува механичко јединство које ствара, стално тражи пажњу пред људима: тражи нове контакте, на сваки начин рекламира своју делатност и своју духовну просвећеност, чуда која се наводно дешавају у његовом храму. Он сам верује и друге убеђује да његов храм поседује нарочиту благодат. Али, многи парохијани одлазе не нашавши то што им је обећано. Зато око таквих пастира стално долази до ротације, њима су све време потребни нови људи који још нису успели да се разочарају у њих, — на тај начин они компензују своју духовну неадекватност.

Све учитељство младостараца, све проповеди несвесно су усмерене на привлачење себи: да узвисе свој ауторитет, да из своје близине удаље сумњичаве, обуздају непокорне, разобличе оне који их критикују. Тиме се објашњава то што они стално мењају људе који их окружују – култ захтева жртве, а на жртву се приносе они који им се не поклањају.

Сви њихови разговори су— самовеличање.
Најлакши начи самовеличања је — унижавање других.
Зато ови «пастири» стално унижавају све у окружењу. Сви су увек недостојни, невешти, некомпетентни, лењи и гордељиви — криви, али никада не бива да је кривац сам младостарац. Младостарац увек тражи разлоге споља — јер се никада не обрати дубини своје душе и не ради на својој души, сматрајући себе «ослобођеним», «већ достиглим» 1. (1 Међутим, ово је типична слика, али не и обавезна, јер постоје много суптилније форме прелести код којих је, напротив, сва пажња усмерена ка унутра. Ту је рад стално присутан, али је он «фантазирање на тему», а не реална промена, јер до реалне промене, као и у првом случају, не долази.) Уколико младостарац јавно погреши, он сместа сваљује кривицу на друге: признање своје грешке, своје некомпетентности за њега није могуће — то може срушити пиједестал величине на који сам себе узноси. Зато он стално брани тај пиједестал, стално утврђује свој ауторитет кроз унижење других.

Када се њихова власт налази у опасности, способни су за крајње неадекватне поступке. У таквим моментима открива се њихова права суштина. Један такав «пастир», као одговор на одбијање парохијског савета да подржи његов предлог, изјавио је: «Ако ме будете спречили, ја ћу се помолити, а моја молитва је силна, и сви ћете се разболети!» Природно, сви су дигли руке и попустили пред притиском.

Тај исти свештеник, када једна девојка није хтела да се уда за указаног кандидата 1, (1 Одлуком Светог Синода од 28. децембра 1998. год. у тачки 1 говори се о недопустивости присилног ступања у брак које намеће духовник. Правила 22 и 30 св. Василија Великог не дозвољавају моралну и физичку присилу при склапању брака. Такав брак сматра се ништавним, а лице које врши присилу, подвргава се одлучењу (Правило 27 IV Васе­љенског Сабора). Но, како видимо, младостарци сматрају да им се открива воља Божија. Један игуман, на пример, благословио је свог штићеника, већ ожењеног дипломца Духовне академије, да се венча с петнаестогодишњом девојчицом. Његов претходни брак проглашен је ништавним, а за свој нови брак сазнао је два сата пре венчања, али није смео да се супротстави свом духовнику.) запретио јој је: «Шта, јеси ли сишла с ума, запечатићу те да нећеш моћи да рађаш!» А жени која је хтела да пређе у други храм, рекао је: «А ти, не бојиш се за своју децу?» У једном манастиру «старац» је благословио да се после сваке «славе» при читању псалтира читају следећи додаци за уразумљење непријатеља: «Господе, посети раба Твојег (рабу Твоју)... и узми ноге, узми руке, узми разум, пошаљи демоне, да би се покајао (покајала)». Или: «Светитељу оче Николају, положи монаха (тог и тог) у постељу». Тако се слични «пастири» неприметно уподобљавају паганским маговима који стављају урок или га скидају. И у чему се онда они разликују од неког екстрасенса који је увек предмет њихове критике?

Исповест могу да користе и за своје личне циљеве, на пример, за прикупљање информација о вернима, ради управљања паством. Код нарочите отворености верника при исповести у тренутку покајања, то није тешко, ако су изгубљени морални критеријуми и критички однос према самом себи не постоји. Пред овим бледи могућност светске власти да стекне контролу над људима помоћу електронских карата и чипова. Правосудни органи траже оно што је скривено — а овде људи сами откривају своје тајне. Када власт и сопствени ауторитет постану прождрљиви идоли, њима се приноси на жртву чак и оно што је свето.

Тада већ ништа не може да заустави оваквог «пастира» — он користи отвореност верника за учвршћивање своје власти. Ако га је власт уздрмала, он постаје спреман на све — лако може да ода тајну исповести, како би дискредитовао оне који сумњају у његово право на духовничку власт. Но парадокс је у томе што у својим поступцима он не види ништа лоше, — у свом двојемислију лако их оправдава неким «високим» мотивом. Тако долази до издаје Бога и почиње глумљење над тајинством — одступање од Христа, иако се споља готово ништа не мења.

Такви «пастири» су равнодушни према теми слободе, они не разумеју њено значење за спасење човека. Појам слобода за њих је истоветан појму саблазан, јер слободу разумеју само у одричном смислу. Истинска «слобода у Христу» може разрушити њихову власт, лишити их ореола непогрешивости, уздрмати њихов ауторитет.

Осим тога, слобода претпоставља моралну одговорност човека за све што ради, сваки човек може да погреши, да направи погрешан избор, — дакле, и «пастир». Тада одмах настају проблеми: како ускладити ту јасну логику са жељом да сви око тебе буду убеђени да чиниш прави избор, да испуњаваш управо вољу Божију? Јер апостол каже: где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3,17)! Но разум се потискује под притиском страсне, порочне воље која рађа илузију (лаж) ласкаву по самољубље лажепастира и самим тим одвлачи од питања одговорности. Управо страст игнорише истину — она се увек храни лажју. А пошто достизање истине захтева духовни и интелектуални труд за који су младостарци неспособни, њихова делатност се претвара у реализацију страсти.

Реализована страст рађа еуфорију — неко лажно подобије благодати. Зато они увек осећају себе као харизматике и духовидце који су стекли високе духовне дарове. Они говоре с карактеристичним пророчким патосом, а када њихове грешке и промашаји постану очигледни, тумаче их као «неку поправку свише», изјављујући да је «тако угодно Богу». Због лажне уверености у извор знања који им је дарован свише потпуно су равнодушни према традиционалном знању, а изучавање православне традиције не сматрају нужним — чини им се да јој се присаједињују изнутра. И увек им треба потврда сопствене харизматичности – увек траже знакове, очекују чуда и знамења који ће посведочити исправност њихових поступака. Њихов живот је уопште пун мистичних знакова. Преподобни Исак Сирин даје таквом тражењу једнозначну духовну оцену: «Искање у коме се очекују високи Божији дарови одбачено је Црквом Божијом. То није – признак љубави према Богу, то је – недуг душе». 1 (1 Преп. Исак Сирин, Подвижничка слова. Слово 55. М., 1858.)


Свети Оци такво стање еуфорије објашњавају тиме што се гордост сједињује још и са блудном похотом, дубоко укорењеном у души прелашћеног човека, која помрачује његов разум, присиљава га да буде у заблуди. Није случајно што су речи заблуда и блуд у руском језику истог корена. У библијском контексту реч блудодејаније у већини случајева истоветно је издаји Бога ради туђих богова. И Писмо нам говори да похотљиво маштање развраћа ум незлобив (Прем. 4,12). Преподобни Григорије Синаит разликује два вида прелести. «Први вид прелести је, — каже, — од маштања. Други вид прелести… има свој почетак … у сладострашћу, које се рађа од природне похоте. У овим стањима прелашћени пророкују, дају лажна предсказања… Бес опсцености, помрачивши ум сладострасним огњем, одваја их од ума». 1 (1 Преп. Григорије Синаит, Главе о заповестима и догматима. Гл. 131//Добротољубље. Т. 5. с. 232, 233.) А светитељ Игњатије о лажестарцима пише: «...они који наводе душе поверене њиховом руковођењу да верују њима, а не Христу, рећи ћу без грешке, прељубодејствују». 2 (2 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела. СПб., 2002. с. 22.)

Tаквим прелашћеним пастирима омиљена и неисцрпна тема је — послушање и смирење, послушање, наравно, њима. «Иако ти се нешто учини неправилним, — настављају по обичају, — ти ипак испуни послушање, и кроз то ћеш се смирити и примити благодат». Иако сличне реченице налазимо и у светоотачким поукама, овде се заправо ради о исламском принципу (послушање ради послушања), чак и сама реч ислам у преводу означава «послушање». У суштини, овакво разумевање води човека од Христа ка његовом непријатељу — антихристу. Ево шта о томе пише светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Од истинског послушања рађа се и истинско смирење: истинско смирење осењује се милошћу Божијом. Од неправилног и човекоугодног послушања рађа се лажно смирење, које отуђује човека од дарова Божијих, и чини га сасудом сатане». Архимандрит Лазар, коментаришући ове речи светитеља Игњатија, пише: «Нарочита је несрећа када се послушник стара да подражава такво свецело послушање, у потпуном одбацивању расуђивања и потчињености речима учитеља, као што је то било код древних отаца, када су и руководитељи и руковођени били вођени Духом Светим; у наше време већ нема људи који би могли безгрешно да руководе и поучавају, али је много учитеља који су и сами у заблуди у погледу најважнијих питања вере. Невоља настаје када ученик таквог учитеља почне да прима сваку реч и слог као савршену истину и следује тој речи». 1 (1 Арх. Лазар, О тајном недугу душе. М., 2001. с. 341.)

Тачну дефиницију послушања дао је митрополит Антоније (Блум) у интервјуу датом у Лондону јуна 1999. године. «Послушање се — рекао је — не састоји у томе да се ропски испуњавају наредбе свештеника, чак и ако се дају у форми савета. "Послушање" потиче од речи "слушање", и циљ послу­шања јесте — научити човека да се одваја од сопствених мисли, од сопственог односа према стварима и да слуша шта му говори други човек. Овде почиње послушање и оно се односи не само на црквену праксу, него и на узајамне односе међу људима». 2 (2 Интервју је објављен у журналу «Црква и време», 1999, №2 (10).)

Послушање је дисциплина у примарном смислу речи: учење, обука, образовање. Но, младостарци нису способни за послушање које се састоји у обучавању, јер су преузели улогу учитеља а не ученика. Они сами не воле послушање, иако активно све призивају на послушање. Тако један младостарац, који у својој парохији захтева беспоговорно послушање, сам одбија да испуни одлуку Светог Синода и указ надлежног архијереја о допуштењу причешћивања парохијана који нису венчани али живе у законитом браку.

Да би се човек истински смирио, потребно му је открити његово предназначење, узвисити га. Што човек више осећа да не одговара свом назначењу, то га ка већем смирењу треба приводити. Али, за младостарца послушање је само начин да се други унизи, потчини својој вољи – то је истинска својевоља прикривена маском послушања. Унижењем човека унижава се и Бог, јер је човек носилац Његовог лика. «Онај, који је од Бога саздан слободним и самовласним, али сам себе унижава као потчињеног, срамоти Христа, Који је глава његова»1, (1 Тумачења на Нови Завет блаженог Теофилакта Бугарског. СПб., 1911. с. 46.3.) — поучава блажени Теофилакт. У унижењу човека нема призива ка смирењу, већ само констатације његове ништавности. У таквој пракси одсуствује сотериолошки (спаситељски) смисао смирења и послушања, а сходно томе, одсуствује и оно што заиста можемо назвати смирењем.

Наводно следујући светоотачкој традицији, младостарци поучавају: «Нужно је одбацити ум — он је у делима вере некористан, па чак и штетан; потребно је препустити се искључиво срцу». Чак и новообраћене, који су се тек упознали са Православљем, они уче да се обраћају свом срцу у очекивању одговора од Бога. Међутим, такви савети немају ништа заједничко са православном традицијом, јер на том путу човек неизбежно упада у прелест. «Ја не знам за други пад монаха, осим када верује свом срцу… ми смо дужни да свом силом усмеримо себе ка вољи Божијој… будући страсни, ми не смемо веровати своме срцу, јер криво правило искривиће и оно што је право», — говори ава Доротеј. 1 (1 Ава Доротеј, Душекорисне поуке и посланице. Свето-Тројицка Сергијева Лавра. 1900. с. 75, 78,188.)

Сви подвижници се слажу да срдачну молитву треба одложити на дуже време, док подвижник не стекне навику расуђивања и контроле помисли у умној молитви. Ево, на пример, шта је о томе писао соловецки старац јеросхимонах Јероним: «Ср­дачна молитва — то је дар Божији. А у умној молитви ја се трудим већ четрдесет година и благодарим Богу за навику». 2 (2 Монах Меркурије, На горама Кавказа. М. 1996. с. 43.)

Преподобни Нил Сорски говори о погружењу ума у срце: «То добро делање треба вршити с расуђивањем, у одговарајуће време, по достизању одговарајуће мере напредовања». 3 (3 Исто. с. 37.) А ево шта тим поводом пише светитељ Игњатије Брјанчанинов: «... испуњење… гордост и нерасудна жеља и стремљење срца да се наслади светим осећањима, духовним, Божанственим, када је оно још увек неспособно за такву насладу. Срце, које покушава да окуси Божанствену сладост и друга Божанска осећања и не налази их у себи, прелашћује се, обмањује, губи себе, улази у област лажи, у општење са бесима, потчињава се њиховом утицају, поробљује њиховом влашћу». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи. Бе­седа старца с учеником, део 2-и О прелести//Дела. СПб., 1905. Т. 1, изд. 3-е.)

Да би избегли такву гордељиву жељу, - односно, да би обуздали страсно и похотљиво срце и стекли смирење, светитељ Игњатије саветује да се ум прво утврди у богопознању. «Када се ум покори Богу, — пише он, — тада се срце покорава уму. У томе се састоји кротост — смирена преданост Богу, сједињена са вером, осењена Божанственом благодаћу». 2 (2 Д. А. Авдејев, В. К. Невјарович, Нервоза: њени духовни узроци и пројаве. М, 1998. с. 78.)

Међутим, култ посебно поштованог срца представља достигнуће католика. У Православљу никада није постојао такав култ. На православним иконама увек се освећивала (ореолом) глава, али тако никада не и срце, као на католичким иконама и на иконама Богородичиног центра. На тај начин, одвојивши срце од ума, младостарци уносе у Православље туђу духовну праксу која води у прелест. Но свете Оце такви «пастири» не читају — они се руководе само подвизима свог неочишћеног срца — сами упадају у прелест и друге наводе на тај исти пут.

Они стално говоре својим парохијанима о љубави, о томе да верујући човек треба да поседује љубав, — и захтевају тренутно пројављивање љубави. Но код светих Отаца истинска љубав се јавља на вишем степену образовања новог човека. 1 (1 За Јована Лествичника љубав је — последњи (тридесети) ступањ успињања на аскетску лествицу врлина. Стицање љубави у аскетској традицији повезано је са стицањем бестрашћа, што је тек малобројним подвижницима пошло за руком. Евагрије Понтијски назива љубав унуком бестрашћа, а свети Дијадох Фотикијски тврди, напротив, да љубав (и само она) води ка бестрашћу.) Вера сама по себи не омогућава стицање љубави — то дело спречавају самољубље и гордост, које треба дуго и упорно савлађивати задобијањем многих врлина. Гос­под нам кроз апостола Петра открива степене духовног узрастања: покажите врлину у својој вери, а у врлини знање, а у знању уздржљивост, а у уздржљивости стрпљивост, а у стрпљивости побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2 Пет. 1,5-7). Видимо да један од првих потпорних ступњева у духовном узрастању треба да буде расуђивање.

О томе говори и светитељ Василије Велики: «Практиковање врлинске делатности уподобљава се лествици». 1 (1 Св. Василије Велики, Дела. М., 1891. с. 155.) Но, на другом месту светитељ говори да је без расуђивања немогуће чинити никакво дело. Зато је на лествицу врлина немогуће ступити без расуђивања. Младостарац, избегавајући расуђивање, лишава себе и своје следбенике могућности усхођења ка љубави. Зато он почиње да глуми љубав – и постепено том комедијанству учи и своју паству. Лицемерје не мења човека, јер је оно само уметност шминкања порока као врлине, данак који, по тачном изразу енглеског класика, порок плаћа врлини. Порочни човек, не желећи да се мења изнутра, почиње споља да изображава то што у ствари не поседује. Зато лицемерје још више одваја од истинске љубави. Управо су таквим пастирима упућене горке речи Христа: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу. (Мт. 23,13).

Светитељ Игњатије Брјанчанинов, пажљиво изучивши опит древних отаца-подвижника, упозорава: «Превремено стремљење ка задобијању осећања љубави према Богу, — пише — већ је самообмана». 1 (1 Дела епископа Игњатија. СПб., 1905. Т. 2. с. 53.) Препо­добни Исак Сирин ту исту мисао изражава живо и сликовито: «Свака врлина је мајка оне која следи за њом. Ако оставиш мајку која рађа врлине, а устремиш се ка искању кћери, пре стицања матере, те врлине су отровне змије за душу». «Љубав по свом својству, — пише о љубави преподобни Јован Лествичник, — јесте уподобљење Богу». 3 (3 Преподобног оца нашег Синајске горе Лествица. Сергијев Посад, 1908. Слово 30, 7. с. 247) Пастир је дужан да призива ка љубави, али када ми све одмах призивамо на пребивање у љубави, то не разумем баш добро, ка чему призивамо: зар је могуће одмах се уподобити Богу? Зато призив младостараца ка тренутној љубави не одговара светоотачком опиту и представља само начин да се усмери љубав на себе.

Сва трагичност положаја младостарца састоји се у томе што он не види своје лицемерје, не осећа његову отровну суштину. Та «кожна риза лицемерја» толико прирасте за «тело» да се осећа као нешто своје, урођено и чак праведно. Ово показивања ради одглумљено осећање он прима за духовну «одежду праведности», штитећи душу од штетних (заправо истинитих) утицаја. Зато је младостарац на сваки начин храни и култивише, и она постепено постаје прави «оловни саркофаг». Тако лажепастир гради у својој души «окречени гроб», који је споља леп а изнутра пун мртвачких костију и сваке нечистоте (Мт. 23, 27).

Душа човека способна је да препозна лицемерје и његово присуство није могуће уколико се не направи читав низ унутрашњих компромиса. Нарочито је болан први компромис, када душа још увек чува посебну осетљивост на лицемерје, — и он се не може направити неприметно, као што то бива са каснијима. Ако човек одлучи да се промени због болних укора савести, траума греха брзо зацељује и памћење о њој постепено се истискује из свести. Међутим, време пролази а лицемерје, које је до тада живело непримећено, одједном се разоткрива, али са оном силом и влашћу које добија култивацијом и брижним старањем. Тада лицемерје тражи своја права на живот душе, оно ауторитативно захтева жртве себи и немогуће га је не приметити. Овде код младостарца наступа колебање — он је на ивици покајања. То је веома тежак и мучан тренутак у његовом животу. Но, уколико се после одређених сумњи не покаје него настави даље, биће приморан да већ откривену игру пренесе у младостарчество. То је последњи стадијум духовног пада. Младостарци се најчешће налазе у «блаженом» незнању о свом стању, зато их је немогуће оптужити за свесно лицемерје, какво је оно у суштини.

Потиснути укори савести не дозвољавају младостарцу да на себе погледа трезвено, - зато он сматра да је стекао мудрост, задобио знања и умећа у буквално свим областима. Он чак покушава да учи и професионалце у свом послу: фасадера — како да ради фасаде, столара — како да укуцава ексере, појца — како да пева, иконописца — како да иконопише. Људи из уљудности и поштовања према свештеном чину ћуте, а у њему се ствара утисак да је дао добар савет, да заиста поседује знање у датој области.

Нема ништа лакше на свету од давања савета без одговорности, јер и најмање дело захтева усрдност и умеће. Они су неспособни за истински професионализам, зато што је професионализам — дугачак пут ка истинском ауторитету, а они желе да га одмах пређу.

Власт коју им даје чин и религиозни ентузијазам парохијана помажу им да то добију без труда.

Само се манијакалном поседнутошћу идејом о сопственој просвећености може објаснити такво наметљиво учитељство. Такав став се ипак објашњава неразвијеношћу личности, неадекватношћу, и зато младостарац тражи стално поткрепљење својих убеђења. Наметљиво учи­тељство — то је усмереност на себе (нарцизам). Уопште у њима постоји увереност да им је откривена суштина ствари. Поистовећивање себе са истином, са подучавањем Цркве рађа еуфорију, која подсећа на наркотичку опијеност. «Бла­годатно» стање (узрујаност и раздраженост нерава) не даје им спокоја — они желе да своју «просвећеност» поделе са свима, и зато увек и свуда, све и свему — уче. 1 (1 Истински учитељ постаје само онај који не сматра себе учитељем већ учеником, који наставља да се образује. Он не учи онога кога подучава, већ учи заједно с њим.) То је храна за њихово самољубље и сујету — наркотик за нечастиву душу. «Сујета и умишљеност воле да уче и поучавају, — пише светитељ Игњатије Брјанчанинов. — Њих не брине што ближњем могу нанети неисцељиву рану апсурдним саветом, који прихватају неопитни почетници с непромишљеним поверењем... Они морају да оставе утисак на почетника и да га морално потчине себи! Њима је неопходна људска похвала! Њима је неопходно да имају репутацију светих, разумних, прозорљивих стараца, учитеља! Њима је неопходно да нахране своју незаситу сујету, своју гордост». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, О животу по савету//Дела. СПб., 1905. Т. 5. с. 77.)

Још једна саблазан лажестарчества проистиче из гордости: човек који ретко завирује у свој душевни «подрум», сам себи чини се све бољим и бољим - а парохијани све горим и горим, јер они чине грубе, просте и очигледне грехе, а греси лажног пастира — то су суптилне прелести. Удаљеност између себе и грешне пастве чини се огромном.

Људи који раде са наркоманима приметили су једну особину оних који су престали да употребљавају наркотике - а то је да се психолошки враћају у онај узраст у коме су почели да користе наркотике. Године проведене под наркотицима као да одсуствују у духовном пртљагу човека – демони су их просто украли. То говори о томе да су наркотици начин бекства од личне одговорности која, када се прихвати, омогућава узрастање и духовно образовање човека. То исто се дешава и са прелашћенима. Године проведене у прелести могуће је одстранити из духовног живота - а тада свест прелашћених остаје на дечјем нивоу.

Зато у свим својим делима они подсећају на размажено дете које умишља да је главно у породици, и да по његовој вољи сви журе да му пресвуку панталонице и да га хране кашичицом. Прелест потиче од духовне незрелости; прелест је застој у развоју, пребивање у духовној младости. Тачнију дефиницију појаве каква је младостарчество није могуће смислити. Такво разумевање открива и истински смисао властољубља: у суштини се ради о несамосталности, зависности властољубивог човека од свог окружења. Но младостарац никада не спозна ту зависност. Напротив, њему се чини да су сви зависни од њега, да он помаже свима. Волети друге људе и служити им може само онај који је самостална творачка личност. Ако човек није постао личност, способан је само или за власт или за потчињеност. Уколико је неспособан за општење с другима, сва његова душевна енергија усмерава се на самог себе. Све те карактерне црте јесу душевни губитак, који је последица застоја у развоју личносних својстава. Такав застој руши човека, па и он сам (нарочито ако задобије власт) постаје рушитељ.

Свест таквог свештеника умногоме је паганска, племенска, и тежи фарисејској.

Један од таквих «пастира», као одговор на питање једног парохијана које га је сатерало у ћорсокак, разобличивши његову нечасност, рекао је: «Ја сам— племић, а ко си ти да мене поучаваш?» Такви «пастири» лоше знају Писмо и ретко га читају, иначе би знали да практично понављају питање које су фарисеји поставили слепоме од рођења. Када су фарисеји испитивали слепога коме је Исус отворио очи, они су на његово питање: Да нећете и ви да постанете његови ученици (Јн. 9,27) — одговорили: ми смо Мојсијеви ученици (Јн. 9, 28). Тим демонстративним раздвајањем Мојсија од Исуса они су нагласили своју племенску искључивост (своје племенско порекло, у суштини, племство), а слепоме постављају управо реторско питање које не тражи никакав одговор, јер је само аргумент који потврђује њихову припадност одређеном племену: ти си се сав родио у гресима, и ти нас учиш? (Јн. 9,34). Код младостараца приступ молитви је утилитарно-практични, скоро тржишни. Један од њих наглас је поставио овакво питање: «Зашто нам Господ не даје дом, зар се лоше молимо — па ми читамо акатисте скоро сваког дана?» Но, то је неморалан приступ, јер је користољубив: формула такве молитве је— «ја теби, ти мени». Таква молитва не може да изгради личност, јер личност узраста само у образовању моралности. Таква молитва и не долази до Бога, јер се Богу -Личности може обратити само личност, а неморалношћу се личност умртвљује.

Трговачки однос према религији својствен је паганској свести. Само паганство родило се из прагматичког односа према религији. Такви односи створени су за богове, јер су у односу на Бога били немоћни. Но трговачки договори са боговима претварали су се у договоре са демонима, јер су у религији само с њима могући тржишни односи.

Прагматичан приступ дотиче све сфере делатности младостарца — он постиже спољашње успехе, увек неморално оправдавајући своју трговину коришћу добијеном из компромиса. 1 (1 Један младостарац је преко посредника тражио да ступи у контакт са комунистичком партијом да би им за новац продао глас бирача међу православним верницима. Изненађује при томе што се он стално ругао комунистима, мада је и сам предмет продаје шокантан —то је исто што и трговати савешћу. Осим тога задивљује увереност у своје могућности манипулације паством.) Но, морални компромиси не остају без последица - младостарац постепено у себи убија човека.
детета. «Када се у једној породици родила девојчица, њена мајка се такође налазила под духовним руководством “стараца”. Сазнавши за рођење детета, “старци” су узнегодовали и забранили да је хране месец и по дана после рођења, што је дете довело до дистрофије највећег степена. Када су је силом сместили у болницу, мајка није дозвољавала приступ лекарима, рекавши да прво треба да дође “старац” да благослови лечење. Лажестарац није дао благослов да се Маша храни како би “умревши, искупила грехе родитеља”. Када су је извели из болнице, “старци” су потом благословили да јој се даје само посна храна.» (Искушења наших дана//Секте и јереси које паразитирају на Православљу. М., 2003. с. 150-151).) Али мајка је, на срећу, превазишавши страх да постане «издајник», пошла за савет другоме свештенику, који је поседовао довољно трезвености и разума. Он ништа није рекао о том свештенику, - поставио јој је само два питања: прво — «од чега су израђени виљушка и нож које користи њен духовни отац за обедом» и друго — «каквим копљем он савршава проскомидију». То је потпуно отрезнило сметену жену која није знала како да поступи. Мајка је вратила у живот своје умируће дете. 1 (1 Митрополит Солнечногорски Сергије у интервјуу журналу «Црква и време» рекао је о младостарцима: «Иако духовно младенац, он почиње да сматра себе старцем и да погубљује душе, дајући људима савете не само о духовном него и о практичном животу. Међутим, питања о практичном животу често уопште не спадају у компетенцију духовника. Само су прозорљиви старци могли да дају савете у таквим случајевима» (Црква и време. 1999. № 2 (9). с. 26).)

Овај пример показује како православна традиција може да се неприметно претвори у секташтво, јер се само код секташа може наћи тако равнодушан однос према животу и здрављу људи. Но, то противречи примеру Христа, који је оживљавао умрле и исцељивао болесне. Узгред, овај ревносни пастир се веома много молио и ноћу чинио велики број поклона. И овде изниче питање, како спојити такво благочешће и образовање с таквим погубним и бесмисленим саветима. Тај механизам још давно је описан код свих аскета-подвижника. «Почетак прелести је — гор­дост, — пише светитељ Игњатије, — и плод њен је преизобилна гордост». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М., 1993. Т. 1. с. 238.) Отуда немање ни жеље ни способности да се према себи односи критички, с расуђивањем, говорећи светоотачким језиком, немање способности да се прате помисли. При таквој неспособности сви аскетски подвизи и молитве остају бесплодни, јер нису усмерени на морално усавршавање. Морално се такав «подвижник» не мења, јер не може да се одупре демонским наговорима и упада у прелест. Прелест рађа јерес и бесмислице — она као крајњи резултат има просто потпуни губитак расуђивања и поседнутост духовима злобе. Духови злобе, овладавши душом прелашћеног «пастира», покушавају да искористе његов положај и власт, да би кроз њега погубили и душе његове пастве. Отуда манијакално стремљење таквих «пастира» да буду познати, ауторитетни, да имају власт — и то апсолутну.

Личносно начело у слободној заједници се не гуши већ се, напротив, истински развија, јер је личносно формирање могуће само у сабрању којег чине они који су оживотворили то личносно формирање, — свети. И зато се управо у саборности може наћи опит личносног формирања. Стремљење да се добије апсолутна власт рађа религиозни тоталитаризам, који поништава принципе хришћанске саборности.

Да би се тоталитаризам заиста оживотворио, такав «пастир» несвесно гради изоловану заједницу, по могућности прекидајући везе са другим заједницама и спољашњим светом. 1 (1 Могућа је и друга варијанта тоталитаризма, — њу ће оживотворити антихрист. То неће бити изолована заједница, већ тотална власт над читавим светом. Подсвесно сваки младостарац стреми ка ширењу власти, али пошто не може да оствари своју власт у таквим размерама, варијанта изоловане заједнице представља — типично оваплоћење парохијског тоталитаризма.) У таквој изолованој заједници води се примитиван начин живота — по обрасцу устројства првобитне заједнице, где за све мисли и одлучује вођа. Он је оваплоћење социума — он је законодавац и оснивач обичаја, ритуала и забрана. Само он поседује слободу деловања и одлучивања, док је слобода свих осталих угушена, што их лишава могућности да стекну своју човечност, која се састоји у слободном избору добра.

«Слобода одлучивања, — говори преподобни Јован Дамаскин, — сједињена је с разумом». Међутим, под руководством младостараца гуши се свака интелектуална делатност. За то постоји систем инструкција, стриктних правила (као код фарисеја) и табуа (као код примитивних магијских религија). Ко није способан да сузбије у себи интелект и замени га директивама вође, бива принуђен да напусти такву заједницу. Тиме се објашњава стално обнављање чланова те заједнице, — да би се сачувала, она мора да се попуњава новим члановима, који још нису посвећени у живот те заједнице, чији религиозни ентузијазам још увек поседује велики, неисцрпљени потенцијал.

У сличној изолацији несвесно се формира и нова еклисиологија: појам Црква сужава се на појам храм — младостарци не осећају католичност Цркве, њено јединство у престолу, на коме се савршава Бескрвна Жртва. Наравно, они су то умом усвојили, али њихово срце ревнује само за сопствени храм. Зато они не дају благослов за поклоничка путовања својих парохијана, не одобравају чак ни да се помоле у другом храму. «Зашто? — пита младостарац. — Шта вам овде недостаје?» Храм се поистовећује са самим собом и зато се одвајање од храма, чак и на кратко време, прима као одвајање од себе.

Самопоистовећивање с лажном «домаћом» традицијом чине младостарца јаросним заштитником те традиције и свих предрасуда везаних за њу. Он је уверен да штити истину, иако је та заштита, заправо, заштита самог себе, тачније, заштита свог егоизма. Но та заштита постаје и борба против личности. Личност се у таквој заједници не развија, јер човек постаје личност само кроз уважавање и љубав према другој личности. Зато младостарци не разумеју значење личносног формирања у делу спасења.

Спашава се само личност. Спашава се у сабору, у сабору личности. Ђаво је против формирања личности, које је могуће само у слободи. Лишавајући човека слободе, ђаво га лишава и његовог спасења. Животиње не могу да се односе једна према другој као према личностима, јер је основа личности дух, а животиње, по учењу светих Отаца, немају дух. Зато када се у човеку гуши личност, то га доводи, по изразу светих Отаца, «у стање неразумних животиња». Младо­старац, гушећи у човеку слободу, открива у њему животињске црте. Зато у младостарческој парохији долази до деградације људи.

Кардинално богословско питање јесте питање односа личности и природе. Тамо где се ти појмови јасно не разликују, долази до одступања од хришћанства. Тамо где човека не прихватају као личност, према њему почињу да се односе као према природи — материјалу, који се може искористити за неке циљеве. У таквом односу према човеку није важно ко (каква лич­ност: Иван, Петар или Павле) чини дело, већ је важно шта (каква природа: неко биће са рукама, ногама, главом) дела, тачније, врши тај рад. У таквом односу према човеку није важна његова личност, већ функција коју испуњава. Но такву функцију може много лакше да испуњава робот, јер је он потчињен вољи свог господара. На место такве човекове функције увек је могуће поставити безимену човечју природу с ногама, рукама, главом. Као материјал, као природу, човека је увек могуће заменити, али као личност, човек је незамењив— он је јединствена и особена твар Божија. Бог спасава личност а не безлични материјал.

Однос према човеку као према средству достизања циља налази се у вапијућој противречности с љубављу према њему, јер се тако руши и погубљује љубав. Тамо где постоји такво функционално коришћење човека, где се човек посматра само са становишта његове корисности за заједницу, тамо нема места за љубав. Коришћење човека је неморално, а неморалност је увек преступ против љубави. Она је, пре свега, антиличносност, и зато се сав морални закон своди само на заповести љубави. У младостарческој парохији сви закони личносног живота се нарушавају.

Сам младостарац може поседовати изразиту индивидуалност – јак карактер, неку врсту харизматичности, али његов личносни развој налази се, по правилу, на веома ниском нивоу, јер личносни развој претпоставља веома висок ниво моралности. Младостарац ће увек начинити морални компромис, а понекад и чисту издају. И то је његова плата за преступно пренебрегавање личности. Такав човек није личност из још једног разлога - зато што је његова јака воља (слобо­да) усмерена на достизање корисних циљева – на доминацију. Но доминација нема ништа заједничко са слободом, истинска слобода — то је аскетско ограничавање своје доминантности. Сло­бода младостарца реализује се у негативном смислу — он не ослобађа од греха већ, супротно томе, поробљује грехом. Зато се овде може говорити само о пројави индивидуализма, који се кардинално разликује од личносности и чак може ступити с њом у борбу. Зато се свест младостарца стално налази у неком болесном стању удвојености, унутрашњег раскола. И то увек прети реалним распадом свести, њене деградације, - потпуним губитком расуђивања.

Слична деградација среће се и код послушника таквог пастира. Они ћутке прихватају сваку строгост, сваки апсурд – чак и материнска љубав узмиче под утицајем страшне силе присиљавања.

Православна догматика и младостарчествоХришћанство — то није митолошка већ историјска религија. Само Еванђеље не говори о неким митолошким и симболичким догађајима, већ о догађајима који имају своје место у историји. Апостоли су говорили свету о томе шта се реално збило, о томе чему су сами били сведоци. Пагани су увек покушавали да начине хришћанство једном од митолошких религија, и зато су Еванђеље тумачили чисто символички. Младостарци скоро увек митологизују историју. За њих је историја — идеологија, усмерена ка прошлости. То им даје могућност да хришћанство учине идеологијом, да му придају политички импулс. Однос према историји — један је од најкарактеристичнијих тестова истинског разумевања хришћанства, сагласја са православном традицијом. Но, младостарци и од историје покушавају да направе инструмент управљања, инструмент поробљавања. У том смислу сва историја палог човечанства јесте историја младостарческог односа према човеку. Историја се може представити у виду бесконачне смене формација, које оваплоћавају идеологију гушења личности. Сама чињеница постојања таквих идеологија и њихова бесконачна смена и обнављање налаже да се размисли о многим стварима. Све идеологије заснивају се на философском или религиозном пантеизму. Чак је и атеизам у суштини пантеизам, зато што материји приписује својства Божанства – и самим тим је фактички обожује. У пантеизму нема места за личност. 1 (1 Овде је умесно поменути фундаменталну науку, која објашњава да свет проистиче из материјализма и која је, у суштини, такође пантеизам, јер материји приписује то што принадлежи једино Богу. Занимљиво је да се и у окултизму пантеизам јавља као основно учење. Елена Рерих поучава: «Нема Божанства ван Васељене» (Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 266). На другом месту, она се жали: «...међу догмама најпоражавајућа је одвајање Бога од Васељене. Пантеизам нарочито ненавиде наши црквењаци» (Исто. с. 279). На пантеизму се заснива и масонско учење. У самом масонству постоји подела на оне који исповедају лично начело у Богу и оне који га не исповедају. Масони који исповедају лично начело у Богу сматрају се лошим масонима, практично онима који то нису.) Бог се сматра безличним начелом, фактички се поистовећује са тварним светом. Религиозни циљ човековог живота представљен је као сливање са тим безличним начелом. Све јереси на овај или онај начин усмерене су против личносног формирања човека, које је могуће само у Христу. Јерес је увек устанак против Христа, замућивање Његовог лика, неприхватање Њега као Спаситеља човека и света. Јерес је описивање антихриста под видом Хрис­та, твари под видом Творца. 1 (1 Ђакон В. Соколов. Тварни месија//Границе века. 2000. № 7) Скоро све јереси садрже пантеистичке тезе: јереси и јесу резултат мешања таквих кардиналних хришћанских појмова, као што су личност и природа. Тим мешањем увек се гуши или неистинито тумачи слобода човека. Зато јереси можемо с лакоћом сврстати у религиозне идеоло­гије, које забрањују тему слободе или је развијају у стилу комунистичких идеологија: «слобода је спознање неопходности».

У том смислу може бити занимљиво да се осврнемо на младостарчество као на одређену врсту религиозне идеологије која одриче слободу. Младостарци пројављују равнодушност или идеолошку одбојност према теми слободе. Они су већином склони да монотелитски тумаче слободу. По учењу светих Отаца, слобода је — неотуђиво својство човека даровано му Богом. Човек, по изразу једног руског философа, без слободе не постоји, као што не постоји троугао без углова. У монотелитској антропологији нема места за слободу човека — кад нема човекове воље, тада не може бити ни слободе. Монотелитска поставка даје младостарцу могућност да у својој свести изврши замену: на место воље Твор­ца (а место за човекову вољу у таквој свести не постоји) несвесно се ставља своја воља. А то му са своје стране даје могућност да стави себе у средиште пажње и да захтева поштовање своје сопствене личности уместо поштовања Бога. Монотелитска антропологија објашњава и однос младостарца према слободи. Воља човекова, као греховног бића, непоправљиво исквареног, треба да ичшезне — она спречава његово спасење. Зато је слепо послушање духовнику као ономе који «изражава вољу Божију» спасоносно за човека. Слобода, пак, по представама младостарца, само је израз греховне воље човека. Овде они буквално понављају оно што је некада учио познати заштитник монотелитства Патријарх антиохијски Анастасије, који је сматрао да до грехопада Адам није имао човекову вољу, односно да се воља човекова појавила само као последица грехопада. Следећи такву логику, да би се човек обновио у свом достојанству треба му одузети вољу. Зато је човек који жели спасење дужан да буде робот, којим се може лако управљати. Спасење је по тој логици само манипулација човеком. Но човек, на велику жалост младостараца, не жели да постане такав робот, па се на тај начин не може спасити. С таквом противзаконито насталом вољом, ако не жели да се од ње избави, човек уопште постаје недостојан спасења.

У ствари, мотиви овако озбиљне «бриге» младостарца за човека су потпуно другачији. Воља потчињеног га спречава не да спашава манипулацијом, већ само да манипулише њиме. Она представља суштинску препреку да потчини човека својој греховној вољи. Манипулисање свешћу могуће је само код неразвијених личности, тачније говорећи, уколико у човеку нису реализована личносна својства. Зато је најбоља заштита од манипулације — личносно формирање, другим речима, духовно узрастање.

У «домаћем» богословљу младостараца такође је веома снажан и монофизитски мотив. У њиховој свести, човек као такав толико је унижен да је недостојан спасења, 1 (1 Карактеристичан је разговор са свештеником који нипошто није хтео да благослови учешће парохијана у ширењу издања против педофилије међу мирјанским учитељима. «Тамо се говори о спасењу обманутих људи, наше деце», — покушавала је да га убеди једна парохијанка.«А да ли су они достојни спасења ако неће да знају за Бога?!» — таквим «гвозденим» аргументом млади свештеник упутио је «приговор» хиљадама људи. Он ни за трен није посумњао у своје право да одлучује уместо Бога.) и толико искварен да је њега немогуће преваспитати и променити, — и зато га треба истребити (то је још један разлог зашто многи младостарци подржавају апокалиптичка настројења).


Управо зато су младостарци тако равнодуш­ни према духовном просвећењу — у њему они не виде никакву корист за човека тако искварене природе. Овде се крију следећи мотиви. Прво, у погледу свог двосмисленог става према просвећењу, они изнутра осећају огромну опасност за себе; друго, они просто не умеју тиме да се баве, јер за просвећење других људи треба много духовне усрдности и озбиљног рада на сопственом просвећењу. Но при површном, спољашњем и осећајном односу према хришћанству, такав дубок рад за њих постаје практично немогућ. Зато они нису способни за духовно просвећење, али их то чини веома способним за духовно поробљавање.

Они не дају благослов својој духовној деци да стичу образовање. Оне који су до сусрета с њима већ успели да ступе у неку образовну установу, присиљавају да прекину образовање. Један игуман није давао благослов деци ни да иду у школу јер су тамо, објаснио је, магови. Тако нешто никада није било, — истински духовни оци увек су позивали да се учи, да се стекне озбиљно професионално знање. У Старој Русији манастири су увек били центри културе и просвећења, «ембриони још нерођених универзитета» (израз И. Кирејевског). А овде младостарци стварају нову традицију која делује рушилачки и на Цркву и на друштво. Они осуђују младе хришћане на изолацију, на неквалификовани рад. Необразовани хришћани имају премало утицаја на друштвени живот, па ни у црквеном животу не могу пуновредно учествовати. Тако хришћани могу доћи у историјску ситуацију као некада староверци.

Хришћанство увек покреће градитељски циљ — стицање Духа. Отуда огроман утицај хришћанства на културу. Стваралачки дух хришћанства дао је нов смисао и нов импулс за развој културе. Апокалиптика се у хришћанству не рађа из жеље да се уништи нечастивост, већ из немогућности да се оживотвори градња на земљи, којом влада тама. Када то зидање овде постане немогуће, тада ће и наступити крај света. Но када ће наступити такав тренутак, то зна само Бог. Зато се хришћани стваралачки припремају за крај света. Апокалиптичка настројења рађају се онда када се губи умеће да се хришћански живи.

Младо­старци су склони да оставе дело хришћанског зидања и да све своје напоре усмере на приближавање краја или на његово удаљавање, али тиме они силазе са пута Промисла Божијег, и фактички ступају против Њега. Монотелитски приступ рађа се из моралног слома — гордости, јер иако поричу другима спасење и духовни препород, младостарци то уопште не поричу себи. Морални слом види се и у томе што таква позиција ствара ненавист према човеку. Та подсвесна ненавист пројављује се као властољубље. Ауторитарност и јесте истинска пројава ненависти према човеку. Код младостарца она се рађа из лажног вида добра, — он је уверен да је насиљем могуће спасити човека, зато он жртвено служи тој идеји. Таква «брига» о спасењу је, по његовом мишљењу, реална пројава љубави. Но, његова љубав никад није усмерена на конкретног човека, већ на неко апстрактно и далеко човечанство. Ближњи му увек сметају да воли оне удаљене — они никад не знају закон, народ никакав — проклет (Јн. 7,49). Зато се ближњи у тој ситуацији среће са ненавишћу и властољубљем. Властољубље није ништа друго до духовни тероризам, — насиље над човековом личности, бесконачно ширење свога «ја» — својевољност, што је у крајњој линији гордељиви изазов Богу и човеку, јер младостарац претендује на то да он боље зна од Бога како спасити човечанство, а спашава га казнама и насиљем. У религиозним ставовима младостараца веома је јак манихејски мотив. Свет је у њиховој свести подељен на две половине — светлу и мрачну. При томе се сатани приписује таква творачка сила и таква моћ да он постаје способан да одузме човеку слободу и изгради свој злобан свет. Уопште младостарце више интересује антихрист него Христ, — њихова свест је у много већој мери антихристоцентрична него христоцентрична. Такав однос према злом духу практично је ново месалијанство 1 (1 Месалијанци — јеретици IV века (други назив је евхити). Сав њихов духован живот сводио се на борбу са злим духом.) унутар хришћанства.

Прихваћено је схватање да су младостарци — ревни­тељи традиције. Напротив, они су пре обновљенци, протестанти унутар Православља или чак пагани. Ђакон Андреј Курајев у својој књизи «Одговори младима» наводи књигу о «старцу», издату у једном православном манастиру. «Један од мојих пријатеља никако није хтео да се растане од страсти на коју је навикао, — прича аутор књиге, — старац му је рекао да он не може у овом животу да измоли опроштај за своје грехе, али ће се, по милости Божијој, поново родити као теле. Теле у смирењу проживи годину или две, храни се оним што му се да, иде тамо где га одведу, док га не закољу и тако ослободе за бољи живот. Уопште, блажени је тврдио да су скоро све домаће животиње, осим паса, — људи. Коњи одрађују грехове оних који су се мало трудили, краве су такође људи, а као вукови се рађају они који су мучили људе». 1 (1 Ђакон Андреј Курајев, Одговори младима. М., 2004. с. 127.)

Појава оваквог духовног феномена као што је младостарчество обично се везује за источни утицај, али се младостарчество у не мањој мери формирало и под утицајем Запада. Младостар­чество носи опасност од хуманизовања хришћанства, замене Богочовека човеком.

Младостарац — то је дете које увек брже упија лоше утицаје него добре. Зато је младостарчество нарочит скуп лоших духовних утицаја и настројења. Оно је чудан спој источног деспотизма и западног активизма. Призвање Русије је да оствари везу између Истока и Запада; антихрист ће такође тежити да оствари то сједињење, али са негативним признаком.


* * *

Још један тип младостарца захтева посебан осврт, јер су у њему многе карактеристичне црте младостарчества толико замаскиране да их је немогуће открити духовно необученим очима. То нису типични представници савременог младостарчества, - они су пре преставници, ако тако можемо рећи, «традиционалног» младостарчества. У сваком случају, они немају многе маргиналне особине својствене савременим младостарцима. Код таквих младостараца нећете наићи на незнање — они су, по правилу, познаваоци Светог Писма и Предања. Код њих нема ни апокалиптичког радикализма. Међу њима се ретко може срести неофит — то су скоро увек одавно оцрковљени људи. Они воле да богословствују, а не клоне се ни философског знања (међутим, интересовање за философију и богословље код њих је чисто догматско). Они не остављају утисак на духовно незреле људе — напротив, чини се да представљају неки образац зрелости (иако су у суштини ипак деца). Њихово младостарчество изражава се у умећу суптилног манипулисања свешћу верника, умећем да га неосетно усмере на испуњење њихове воље, док своје властољубље вешто скривају под маском старања. Међутим, они увек, мада и ненаметљиво, стварају култ поклоњења себи. Њих нема много, али су посебно опасни у погледу утицаја на црквени живот, јер је овај тип већином представљен као веома ауторитативан и поштован од свештеника, а и због тога што је њихово деловање најскривеније.

Зашто је младостарчество опасно за Цркву?(Духовно-мистички смисао ове појаве)

Младостарци, остајући по свим спољашњим знацима православни, заправо гаје потпуно другачији, неправославни духовни опит. Да би сачували тај опит, они несвесно теже да се изолују, а то опет невољно рађа психологију изабраништва. Зато они постепено формирају религиозну средину у којој се лако налази основа за идеје раскола — одвајањe праведних и изабраних од неправедних. Идеје свих претходних раскола сазреле су управо у таквој средини. Зато су савремени младостарци — потенцијални расколоучитељи, и на том плану они за Цркву представљају озбиљну опасност.

Сва делатност ђавола усмерена је на то да лиши човека могућности да се спаси. Антихрист је — онај који жели да украде љубав хришћана према Христу. Преподобни Јефрем Сирин показао је на који начин ће антихрист створити обману унутар Цркве: «Он ће се јавити и ући у храм Божији, да би сео унутра и то управо у Цркву Божију. Он неће ући у неку другу заједницу јеретичких секти, да га не би познали, већ ће с презрењем одбацити лажне култове, да би могао да зароби Цркву. Антихрист ће показати да је бог истинити преко непријатељства према јеретичким сектама. Зато се неће приклонити некој јереси, већ ће приморати децу Цркве, благодарећи својој (притворној) љубави према њима, да поверују да их воли... Он ће се тако вешто претварати да ће поробити народ и управљати Црквом под маском истине». 1 (1 Преп. Јефрем Сирин. Тумачење на другу посланицу Солуњанима//Дела: В 8 т. Свето-Тројиц­ка Сергијева Лавра, 1900. Т. 7. с. 246.) Први признак антихришћанства је – одвајање од Христа, стављање неког другог на Његово место. Зато младостарац, подражавајући не Христу него антихристу, постаје у суштини мали антихрист.

Младостарац мисли да чини добро. Но «добро, које није учињено на нужан начин, није добро», упозорава нас преподобни Симеон Нови Богослов. Зато младостарац, мислећи да жртвено служи добру, заправо остварује жртвено служење злу. Такво несвесно служење злу много је горе од свесног, јер онај који свесно служи злу, не може му служити тако жртвено као онај који мисли да служи добру. Овде зло узима жртвену енергију која је предназначена за добро, па стога поседује и особно дејство и особну силу. За ђавола је то најзгоднија ситуација, то је његов сан, јер овде се издаја Христа догађа неприметно и изнутра. Управо о таквим пастирима говори Христос, када се обраћа Петру имајући у виду његову издају: види сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу (Лк. 22, 31). У каквом контексту Господ изговара ове речи од значаја је за ситуацију коју разматрамо. Пре тога дошло је до спора међу ученицима: који се од њих сматра највећим (Лк. 22,24). Христос је на то одговорио тачно одредивши и упоредивши карактеристичне црте лажепастира и истинског пастира: краљеви народа господаре над њима, и који имају власт над њима зову се добротвори. Али ви немојте тако; него највећи међу вама нека буде као најмлађи, и старешина као служитељ. (Лк. 22, 25-26). Сатана жели да буде што више таквих «пастира» који владају и поробљују своје стадо, зато што несвесно служе злу, тј. њему.

Владајући паством, користећи је за своје циљеве и лишавајући је слободе, младостарац жртвује не себе, већ оне који су у његовом послушању. Свако коришћење човека као средства јесте његово приношење на жртву, која по смислу подсећа на паганску, јер су пагани приносили другог човека на жртву ради постизања некаквог добра. Сам жртвени чин био је сведочанство власти над оним који је принесен на жртву. Међутим, апсолутна власт принадлежи само Богу, и зато онај који приноси такву жртву, приноси је као Бог. 1 (1 Један од младостараца је у разговору са својим чадима озбиљно изјавио: «Мени је дата апсолутна власт». То, наравно, и јесте самооткривање духа који покреће сваког младостарца, јер таква власт никоме није дата у свету, а чак и сам Бог ограничава Себе у власти над човеком, дарујући му слободу. На такву власт претендује сатана, али ни он не може да је уграби, тј. нико не може од човека да узме богодану слободу. Тим поводом Одлука Светог Синода од 28. децембра 1998. године каже: «Поједини свештеници, добивши од Бога у Тајинству Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају да такво право означава неподељену власт над душама људи. Немајући у виду да односи између духовника и духовне деце треба да се граде на основу узајамног уважавања и поверења, ови пастири преносе специфично монашко разумевање беспоговорног потчињења послушника старцу на међусобне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешајући се у унутрашња питања личног и породичног живота парохијана, потчињавајући себи верујуће, заборављајући на богодану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13)».) Ништа не изменивши у себи, он као да је постао Бог. То је мистичко понављање прве саблазни, с којом је почео пад човечанства (1 Мојс. 3, 5). Приношење на жртву другога – то је истинско оживотворење властољубља. Зато властољубље у свом мистичком постојању јесте демонолатрија и поседнутост злим духовима. Разрушене породице, насилни бракови, рањена деца - сведоче о карактеру такве жртве.

Идеја паганске жртве састоји се у томе да је друштвени живот виши од личносног, да је мој живот виши од живота другог. То је нарушавање главног хришћанског принципа, по коме су све личности једнаке пред Богом а личност виша од заједнице, јер је она а не заједница источник моралности. Зато таква жртва доводи до моралне деградације – до разрушења личности.

Делатност палог човека без моралног обновљења не може бити назиђујућа, зато што је после грехопада човек постао изложен наговору злих духова. Они су, примивши кроз грех власт над његовом душом, почели постепено да га наговарају на самоуништење. Тиме се објашњава то што човек поседнут бесима често окончава живот самоубиством. У том смислу историју палог човечанства можемо представити као последично мада несвесно остварење те тежње. Из Писма знамо да се безбожна магијска цивилизација, без обзира на своју активну цивилизацијску делатност ради постизања благоустројства на земљи, ипак окончала светском катастрофом — потопом. Да није хришћанства, које је објавило беспоштедан рат греху и злим духовима, ми бисмо већ давно поново доживели сличну катастрофу. Хришћанство задржава разрушење света. Но до катастрофе ће неизбежно доћи, јер је на земаљском плану злим силама допуштено да победе. Победа злих сила показаће се у поделама и рушењима, зато што је царство ђавола царство које се разделило против самога себе (Мт. 12,25). Младостарац, наговорен од злог духа, остварује ту демонску тежњу ка рушењу, подели и смрти. Активно реализујући идеју лажедуховности, он актуализује небитије. Он је невољни адепт и агент демонске религије (наравно, не знајући то), који остварује мисију унутар Цркве. Он је мисионар ђавола. То су страшне речи — није их лако изговорити, но, на велику жалост, таква је логика развоја болести, логика пада. И зато није без разлога светитељ Игњатије назвао младостарца слугом ђавола, његовим оружјем, — светитељ је то веома добро разумео. Исходи те болести су ужасни и трагични. Патерици су пуни историја прелашћених подвижника који су невољно постали слуге сатане, а затим и његове жртве.

У односу на истинске вредности суштина младостарчества састоји се у томе да младостарац бежи од ношења крста и личне одговорности. Уместо да саврши своју крсну жртву, он приноси на жртву друге. Он сам бежи од ње и не даје другима да саврше такву жртву. А спасење се савршава само кроз слободно, личносно примање крста.

Поштовање вожда као Бога јесте опште својство свих паганских култова. Такво поштовање се најјасније може видети на примеру култа римских царева. Слично томе, култ личности код комуниста и фашиста јесте мистичка пројава истог феномена. Уопште у језичкој митологији могуће је приметити закономерност од велике важности за контекст овог чланка. Тамо је увек Бог — Творац, Саздатељ свега постојећег, низвргнут од богова нижег ранга који су, пак, у веома блиским односима са људима. По мишљењу пагана, с таквим боговима се лакше договорити. Та узурпација првоврховне власти чини те богове пуновласним извршиоцима судбине човечанства.

Младостарци несвесно развијају у пастви пристрашће према себи. Пристрашће пушта дубоке корене у души верујућег и ствара веома снажну привезаност за пастира. Та страсна привезаност поново формира у пастви пагански инстинкт идолопоклонства, а то са са своје стране духовно и психолошки припрема паству за долазак антихриста. Када дође, они ће га познати као свога, јер су од раније научени на идолопоклонство.
Светитељ Игњатије Брјанчанинов пише да ће за прихватање антихриста ђаво раније и постепено припримати људе. «Постепено припремљени људи, задобивши душевно настројење способно за богоубиство, припремају се и стичу настројење и карактер способан за прихватање антихриста». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, М., 1998. Т. 5. с. 308.) Контантин Гордејев у чланку посвећеном проблему глобализације, «Мит XXI века», тачно описује како се припрема долазак антихриста: «Иако представља процес општег одступања од Бога, Њиме допуштеног и Њиме ограниченог у роковима, чије је наступање непознато за све, осим за Њега Самог, апостасија се ипак реализује у сасвим конкретним људима, који следе своје потпуно прагматичне интересе — пре свега жељу да поседују богатство и власт - "што је могуће већу". У томе је и њихов пад». 2 (2 Православна беседа. 2001. № 3) Хри­стос је рекао јудејима о антихристу: Ако други дође у своје име, њега ћете примити (Јн. 5, 43). Младостарац сабира паству у своје име — он ставља себе на место Христа и следује својим конкретним интересима.

Таква паралела може се учинити чудном. Ми смо навикли да антихриста представљамо у виду апокалиптичког чудовишта — звери са роговима. Међутим, свети Оци су насликали његов портрет сасвим другачијим бојама. Јефрем Сирин, на пример, пише о њему овако: «Доћи ће смирени, кротки, како ће говорити о себи, ненависник неправде, који одбацује идоле, истиче благочешће, добар, нишчељубив, у високом степену благообразан, постојан, у свему ласкав». 1 (1 Преп. Јефрем Сирин, Дела: В 8 т. Сергијев Посад, 1908. Т. 2. с. 255.) Ево написаног портрета, само што се из живота овде јавља младостарац. Разуме се, по то­м портрету ће се догодити и идентификација — антихрис­та ће примити за Христа, поистоветивши његов облик – са прихваћеним духовним обликом пастира. Зато је деловање таквих «пастира» веома рушилачко за Цркву, јер утиче на главно питање — питање спасења.

Они зидају своје сабрање, своју еклесију. И онај који уђе у ту еклесију, бива принуђен да изађе из еклесије Христове. Међутим, процес те издаје је тајанствен — он се савршава изнутра, — и овде је немогуће доћи до било каквих закључака на основу спољашњих знакова. Овде је могуће само указати на закономерност: што више верни верују младостарцу, тим више улазе у његову еклесију и тим више излазе из еклесије Христа. «Оцрковљење» у еклесији младостарца наступа кроз прихватање лажи и лицемерја, али та морална издаја у односу на Христа савршава се жртвом личносног начела — жртвом свог спасења.

У тело Христово ми улазимо само личносно. Тамо где нема личносног уласка, тамо нема ни сабрања, које можемо назвати Црквом; такво сабрање је — колектив, заједница, — со­циум. Младостарац, гушећи личносно начело у вернима, обогаљује Тело Христово — одсеца од њега најслабије његове удове. Зато на духовном језику такве пастире треба назвати, «вуковима у овчјој кожи», који отимају и прождиру овце стада Христова. За њих је казано: Јер такви људи су лажни апостоли, преварљиви радници, који се претварају у Христове апостоле. И није чудо; јер и сам сатана узима вид светлог анђела. Није онда ништа велико кад се и његове слуге претварају у слуге праведности; њихов свршетак биће по њиховим делима. (2 Кор. 11,13 -15). Ништа не мењајући споља, такви «пастири» неприметно претварају хришћанство у паганство, поштовање Христа у поштовање антихриста, а сами, по речима светитеља Игњатија Брјанчанинова, постају слуге ђавола. Међутим, они сами постају и прве жртве сатане.

Као грабљивци, они су дужни да наиђу на отпор. Као жртве, треба да добију милосрдну помоћ, саосећање и љубав, јер најпре погубљују себе.
Како се борити са овом погубном појавом?Идентификовавши сву опасност рушилачке делатности младостараца за Цркву, сада је неопходно одговорити на последње питање: како се борити са овом појавом. Одговор логички проистиче из саме поставке проблема.


1. Мирјанима можемо посаветовати да се избаве од лажног односа према пастиру или старцу, самим тим и од идолопоклонства. Ево шта о томе говори светитељ Игњатије: «Чувајте се од пристрашћа према наставнику. Многи нису пазили и заједно са наставницима упали су мрежу ђавола. Савет и послушање чисти су и угодни Богу само ако нису оскврњени пристрашћем. Пристрашће чини вољеног човека кумиром: од жртви које се приносе том кумиру с гневом се одвраћа Бог. И залуд се губи живот, залуд се губе добра дела». 1 (1 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела//Саставио свештеник Сергије Молотков. СПб., 2002. с. 29.) Онима који су већ упали у мрежу таквог лукавог прелашћивача светитељ Игњатије, позивајући се на мишљење светих Отаца, саветује да одмах оду од таквог наставника. Он пише: «Свети Оци налажу да се изабере наставник непрелашћен... Они упозоравају верујуће на неискусне учитеље, да се не заразе њиховим лажеучењем». «Преподобни Пимен Велики заповеда тренутни одлазак од старца када се заједничко житејство покаже погубним, очигледно зато што такав старац нарушава морално предање Цркве». Уколико је из неких разлога такав одлазак немогућ, онда се треба руководити еванђељским саветом: Све дакле што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините; јер говоре, а не чине (Мт. 23,3). Младостарац не остварује Божију вољу, већ своју — и остати у послушању код таквог «старца» значи бити код њега у ропству, јер сте слуге онога коме се покоравате (Рим. 6,16).

Осим тога, мирјанима се саветује да не беже од одговорности, јер ћемо за све што смо учинили одговарати ми сами. У тој одговорности се и састоји наше ношење крста. А бекством од одговорности ми стварамо погодно тле за појаву младостараца.

2. Пастирима саветујемо да се позабаве самообразовањем, озбиљним усвајањем православне светоотачке традиције, да би се ваљано припремили за ступање на пут служења Богу. Они не смеју да забораве на саблазан на коју их је упозорио светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Души која ти је прибегла, не стављај себе на место Бога. Следуј примеру светог Претече». «Сваки духовни наставник дужан је да приводи душе Њему (Христу), а не себи... Наставник, подобно великом и смиреном Крститељу, нека стоји са стране, признајући себе за ништа. Радујте се свом умањењу пред ученицима, које служи признаком њиховог духовног успона». Пастир је дужан да сматра себе вођеним јединим Пастиром – Исусом Христом, као и сви остали удови Цркве. Ако је то осећање изгубљено, онда је немогуће да не дође до саблазни младостарчества.

Осим тога, пастири треба да се озбиљно баве самопознањем — које рађа трезвен поглед на самог себе и ослобађа од жеље за старчествовањем. Самопознање је корисно и за духовно формирање и нормално узрастање у духу. Такође је неопходно да пастири стално имају на уму да саблазан младостарчества настаје тамо где се нарушавају закони природног узрастања, где се унутрашње узрастање замењује само спољашњим подражавањем великих образаца благочешћа. Христос је за Своје ученике био васпитач који је у њима гајио врлине и није налагао на њих бремена која се тешко могу носити.

3. Архијерејима Свјатејши Патријарх Алексије није дао савет него наредбу: «Ради укидања такве праксе» да се спроведе «строга контрола у циљу потпуног испуњења Синодске одлуке». То значи да ове пастире, када се на њих не може утицати, архијереји могу лишити права на проповед и исповест, а ако ни то не би довело до исправљања, могу им забранити свештенослужење.

Важно је напоменути да су први озбиљни кораци за лечење овог недуга учињени. Проблем је изнет на видело и указани су методи превазилажења ове саблазни. У одлуци Светог Синода постоји следеће обраћање пастви: «Подсећамо православну паству да савети духовника не смеју да противрече Светом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским одлукама Православне Цркве; уколико постоје разлике између њихових савета и поменутог, предност се даје последњем. У вези с тим треба обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе какви треба да буду односи између духовне деце и духовника: "Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. И ти сам испитуј Божанско Писмо, посебно практична дела Светих Отаца, да би, упоредивши поуке учитеља и предстојатеља, могао да их видиш као у огледалу, и да оно што је сагласно с Божанским Писмом примаш и држиш у мислима, а лажно и туђе да разоткријеш и одбациш, да не би запао у прелест. Јер знај да је у ове дане много преластитеља и лажеучитеља"».

Тако ћемо почети да испуњавамо то шта нам говори наше свештеноначалије у лицу Свјатејшег Патријарха, Светог Синода као и преподобни Симеон Нови Богослов, јер речи које је изговорио пре хиљаду година, данас су много више актуелне. Ствара се утисак да су изречене управо ради нас. То и јесте тако, јер у Цркви нема раздељености временом и смрћу, у њој су сви живи и предстоје у молитви пред Богом.

ДА ЛИ ЈЕ СВЕТИТЕЉ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ ОДСТУПИО ОД СВЕТООТАЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ У УЧЕЊУ О ПОСЛУШАЊУ?



Учење светитеља Игњатија у поређењу са учењем других Oтаца


Недавно је издавачка кућа «Света Гора» објавила књигу атонског јеромонаха Доримедонта «Учење светитеља Игњатија Брјанчанинова о послушању у светлу светоотачког Предања» (М., 2002. У продужетку сви цитати су означени само бројем странице у загради. — свешт. В. С.). У књизи је дата критичка оцена учења светитеља Игњатија — као несагласног са аскетским опитом свих других подвижника. «Упоредивши учење светитеља о послушању са светоотачким опитом сачуваним на Светој Гори, — пише аутор, — неопходно је признати да се мишљење светитеља разликује од тог опита. Непристрасна анализа његовог мишљења у светлу општег светоотачког Предања доводи до закључка да је у Православној аскетици овакав став усамљен». (4) «Опит духовног живота без послушања старцу описан у делима светитеља Игњатија је — његов лични опит, а у православној аскетици је толико искључив као, на пример, опит преподобне Марије Египћанке. Такви примери су — изузетак од правила». (5)

«Крајеугаони камен учења светитеља Игњатија о послушању је, — пише јеро­монах Доримедонт, — следеће тврђење: због одсуства духоносних стараца послушање, у виду у каквом је постојало у древном монаштву, "није дато нашем времену"... Признајући послушање основном монашком делатношћу, светитељ каже да је неопходан услов послушања— "духоносни наставник, који би вољом Духа умртвљивао палу вољу онога који му се потчинио у Господу, што тако величанствено и победоносно савршава воља Духа Божијег, а што се не може тако величанствено савршити палом вољом наставника, када је сам наставник још увек поробљен страстима". Светитељ саветује почетницима општежитејним монасима да укажу послушање игуману и старијој братији, али категорички одбацује могућност дубоког послушања, одсецања мудровања, тајанственог савеза "послушник — старац" у својој епохи». (10)

Основну тезу у критици учења светитеља Игњатија представља ауторов став да је светитељево мишљење «усамљено и противречно општем светоотачком учењу». (49) Такви ставови треба да буду засновани на познавању читаве аскетске литературе. Но аскетска литература је огромна. Недавно су објављена писма светитеља Теофана Затворника будућем атонском старцу Теодосију Каруљском, који је, маштајући о монашком постригу, затражио савет од великог подвижника. Погледи светитеља Теофана на послушање изненађујуће су слични мишљењу светитеља Игњатија. Ради поређења навешћемо текстове два светитеља. «По учењу Отаца, — пише светитељ Игњатије , — живот... који једино приличи нашем времену, јесте живот под руковођењем Отачких речи уз савет узнапредовале браће; тај савет опет треба проверавати учењем светих Отаца... Оци, удаљени вековима од Христовог времена, понављајући савет претходника, већ се жале на реткост богонадахнутих наставника, на мноштво нових лажеучитеља и предлажу за руковођење Свето Писмо и Отачке речи. Оци, ближи нашем времену, називају богонадахнуте руководитеље достојанством древности и одлучно налажу руковођење Светим Писмом и Отачким поукама, саветима савремене… браће, које ће проверити Писмом, пре него што их с великом опрезношћу прихвате».

Светитељ Теофан, позивајући се на мишљење још једног ауторитетног подвижника, поучава будућег старца Теодосија: «Ви сте прочитали брошуру о томе шта је потребно ономе који се каје, и видели да је старац неопходан руководитељ. Али тамо је такође казано и какав он треба да буде у свом истинском значењу, какви су били руководитељи и како су се ученици односили према њима у оно време. Данас ви нећете наћи ни једне ни друге. Старац Пајсије Величковски, Њамски настојатељ, тражио је за себе руководитеља у Русији и није га нашао. Отишао је на Атос, тамо тражио и није га нашао. Схватио је да су данас једино руковођење — књиге Отачке, а да не би доносили погрешне одлуке, потребно је да се двоје или троје једнодушних састану и руководе се општим саветом по упутствима књига». 2 (2 Руски Паломник. 2001. № 24. с. 107.) На другом месту светитељ Теофан директно наглашава да је такав метод поучавања бољи. «Ево бољег благонадежног начина руковођења или васпитања у хришћанском животу! — пише он. — Живот у преданости вољи Божијој по Божанском и Отачком Писму уз савет и питања једномишљеника». 1 (1 Св. Теофан (Говоров). Шта је потребно ономе који се каје и ступа на добри пут спасења. М., 1995. с. 72-73.) И како сада све ове изјаве ускладити са главном тезом аутора?

Отац Доримедонт тврди да се учење светитеља Игњатија о послушању разликује од светоотачког опита сачуваног на Светој Гори». (4) Међутим, горе наведени текст сведочи о супротном. Јер старац Пајсије се подвизавао на Атосу, старац Теодосије је отишао на Свету Гору, а и сам светитељ Теофан био је у духовној вези са Атосом — све његове књиге су управо тамо издате. На тај начин, три стуба аскетског делања, канонизовани светитељи, сагласно сведоче о једном истом опиту послушања. А с тим није могуће не сложити се. Ми не знамо шта им се откривало у унутрашњем опиту, али такво сагласно мишљење сва три подвижника налаже да га сматрамо поузданим сведочанством и пророчким упозорењем за нас. Њихово учење било је потпуно традиционално, али је скретало пажњу на оно што представља одређену духовну опасност у наступајућој епохи.

Текст преподобног Симеона Новог Богосло­ва, који наводи светитељ Игњатије као потврду свог става, сведочи о потпуном једнодушју међу подвижницима, упркос временској удаљености. «Молитвама и сузама, — поучава преподобни Симеон, — умоли Бога да ти пошаље руководитеља бестрасног и светог. И сам испитуј Божанско Писмо, а нарочито практична дела Светих отаца да би у њима, нашавши сличност онога чему те учи учитељ и настојатељ, могао да као у огледалу видиш њихово међусобно сагласје — а затим да оно што је сагласно с њиховим речима усвојиш и држиш у мислима, а оно што није да, по добром расуђивању, — одбациш да се не бе преластио. Јер знај да су се у ове дане појавили многи преластитељи и лажеучитељи». (37)

Аутор инсистира да светитељ Игњатије није разумео контекст у коме су изречене ове речи. «Главе 32 и 33, — објашњава аутор, — не го­воре о послушању, већ само о тражењу, избору духовног наставника. То јест, у датом случају преподобни Симеон не обраћа се послушнику, већ хришћанину који још нема духовног оца». (38) У монашкој традицији, поучава аутор, поређење поука старца с Писмом могуће је само при избору наставника, а после тога, када је избор већ начињен, «свако упоређивање његовог устројства са Светим Писмом постаје претходница осуде и грех», (39) — послушник треба да се слепо повинује свом наставнику. Међутим, управо из контекста постаје јасно да је у одломку реч не само о избору наставника, већ и о послушању њему. Уколико би се говорило само о избору, онда је неразумљиво зашто онда хришћанин, који само тражи наставника, треба да «усвоји и држи у мислима» то што му није упућено у виду духовног савета.

Аутор наводи још један одломак из дела преподобног Симеона, на који се такође позива светитељ Игњатије. «Сваки који не види (слеп духовно), уколико предузме руковођење другима, јесте преластитељ и оне који му следују баца у јаму погибељи, по речима Господа: Када слепи води слепога, обојица ће пасти у јаму (Мт. 15,14)» (42-43). Тај текст, по мишљењу оца Доримедонта, није упућен послушнику него старцу. Међутим, он сам горко примећује да се у неким ауторитетним аскетским изворима овај цитат ставља «у контекст поучавања, упућених не старцу, већ новом послушнику». (43) То, по мишљењу аутора, доводи послушника у саблазан — он почиње лажно да тумачи послушање старцу. Но, шта је тако саблажњујуће и тако специфично, предвиђено само за уши старца, овде видео аутор? Јер све ово је само невелико проширење свима познате фразе из Еванђеља. Зар послушник није способан да разуме да се у Еванђељу ради о духовном руковођењу? По логици аутора и Еванђеље ће довести послушника у саблазан. Аутор жали што се тај цитат ставља у други контекст. Но зашто он није обратио пажњу на контекст ових речи код самог преподобног Симеона? Јер управо контекст сведочи о томе да су те речи упућене послушнику а не руководитељу. Овим речима претходи следећа поука преподобног Симеона: «Ако желиш да се одрекнеш света и научиш еванђељском животу, онда себе не предај (не препоручи) неискусном и страсном учитељу, да се уместо еванђељском не би научио ђаволском животу». 1 (1 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела. с. 5.) Зар су ове речи упућене старцу?

Јеромонах Доримедонт наводи и трећи одломак, у коме преподобни Симеон поучава инока да поступи по наредби духовног оца: «Ипак да поступа тако само уколико зна да је његов духовни отац — причасник Духа, да му не говори нешто што је супротно вољи Божијој, већ по дару своме и по мери повинујућег да говори оно што је угодно Богу и корисно души, да се не би повиновао човеку а не Богу». (43-44) Овде и сам аутор спознаје да је овај текст најтежи за тумачење. (43) «Заиста, може се показати, — пише он, — да преподобни Симеон побуђује послушника на селективно послушање... Ако је то заиста тако, онда систем светитеља Игњатија добија убедљив светоотачки глас у своју заштиту». (44) Но, аутор налази потпунији текст, не онај који је користио светитељ Игњатије, и на основу њега долази до закључка да се поука односи на постављање игумана. Зато је, каже аутор, «погрешан однос (светитеља Игњатија. — свешт. В. С.) према датим цитатима о учењу о послушању потпуно објашњив». (47) Но садржај тог одломка једнозначно говори да слично тумачење представља велику тешкоћу.

Текст преподобног Нила Сорског: «Није мали подвиг наћи непрелашћеног учитеља...» — аутор наводи управо у овом виду и на основу оваквог одломка тврди да преподобни не говори «о послушању већ о избору духовног наставника». (48) Међутим, даље у тексту Нила Сорског следи исказ веома важан за нашу тему: «Они (свети Оци. — свешт. В. С.) назвали су непрелашћеним оног који има Божанским Писмом посведочено делање и мудровање и који је стекао духовно расуђивање. Свети Оци кажу да је и тада једва било могуће наћи непрелашћеног; данас тек, када они недостају до крајности, треба тражити са огромном пажњом. Ако се и тада не нађу, свети Оци наређују да се учи из Светог Писма...». 1 (1 Духовништво и послушање. с. 15.) Преподобни допушта да је могуће да се «непрелашћени» учитељ и не нађе, допушта и могућност спасења и поуке без учитеља, у руковођењу Светим Писмом. Значи, то није тако «узак пут» као што сматра аутор и није ограничен на усамљени опит светитеља Игњатија.

Приметићемо да се преподобни Нил позива на мишљење светих Отаца (а не само на своје сопствено). Како аутор, читајући тај текст, може да тврди да се овде не говори о послушању? «На крајњу духовну оскудицу у последња апокалиптична времена, — пише јеромонах Доримедонт, — упозоравају речи преподобног Јефрема Сирина које наводи светитељ Игњатије. У том случају, теме послушања се ни преподобни Јефрем не дотиче ни посредно ни непосредно, и зато стављање тог цитата у контекст учења о послушању није могуће признати оправданим». (49) По нашем мишљењу, ово је веома импулсивна тврдња, тј. општа духовна оскудица не може да се не дотакне свих сфера духовног живота, у том смислу и послушања. Иначе смо дужни да мислимо да се сфера послушања уопште не може искварити — да је подобна тајинству. Но то би било превише смело тврђење, које још нико у традицији није исказао. И светитељ Игњатије опет овде није усамљен. Подсетимо се већ цитиране изјаве преподобног Нила Сорског: «Данас они (духовни на­ставници — свешт. В. С.) недостају до крајности». Навешћемо још један цитат из житија преподобног Пахомија Великог. «Њему су биле откривене судбине монаштва у каснија времена: последњи монаси неће имати ревности за подвиге као први, ходаће у тами, немајући опитне руководитеље». 1 (1 Минеј. Мај. М., 1999. с. 561.)

Текст светог Исака Сирина, који је цитирао светитељ Игњатије, аутор одбацује зато што се у њему не говори о послушању, већ се расуђује о Промислу Божијем. Овде је тешко не сагласити се са аутором. Међутим, светитељ Игњатије наводи тај текст само ради потврде својих сопствених расуђивања о реткости случајева дејственог послушања познатих светитеља код неблагочестивих наставника. Светитељ Игњатије говори о особеном Промислу Божијем, који ће понекад и неблагочестивим људима, таквим као што су разбојник и блудница, даровати могућност да творе чуда - исцељења па и васкрсавања мртвих. «Ти случајеви су ван општег поретка», — говори светитељ. А даље цитира светог Исака Сирина: «Начин дејства Промисла Божијег потпуно се разликује од општег људског поретка. Ти се држи поретка». Значи, расуђивања светог Исака представљају богословску основу учења светитеља Игњатија о послушању. Дакле, ако прочитамо те текстове без ауторових коментара, можемо се још једном уверити да светитељ није усамљен – његово мишљење подржавају и древни и њему по времену блиски свети Оци, а његов аскетски опит истоветан је са опитом Отаца које је цитирао. Изненађује само једно: зашто то није примjетио аутор?
«Духоносни старац» по учењу светих ОтацаКада светитељ Игњатије, пише отац Доримедонт, говори о послушању духоносном старцу, он не даје тачну дефиницију речи «духоносни». Ако светитељ има у виду светост, наставља аутор, онда би послушање «требало указати само светoме, но тада би требало признати да послушање у принципу није могуће ни у једној, чак ни најдухоноснијој епохи. Јер је светих и у време процвата монаштва, у односу на свеукупан број подвизавајућих, било мало». (15) Али, чак и преподобни Симеон каже: «Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље руководитеља бестрасног и светог». Зато је аутор дужан да и преподобном Симеону упути прекор због апсурдности таквог захтева — но он, цитирајући преподобног, не примећује да у том цитату постоји суштинска подршка мишљењу светитеља Игњатија и да је изјава преподобног у очигледној противречности са његовом сопственом тврдњом.

Да, светитељ Игњатије не даје тачно одређење речи «духоносни», међутим, није тешко разумети какав смисао јој придаје. Из контекста постаје очигледно да под духоносношћу светитељ разуме бестрасност наставника, која му омогућава да послушнику открива Божију вољу. То је веома важан момент у учењу светих Отаца. Само бестрасни подвижник може неискварено да предаје Божију вољу. Као што је мирна вода способна да одрази то што јој се приближава, тако и душа, очишћена од страсти, може неискварено да пренесе то што јој се открива свише. Ако се на површини воде појави и најмања риба, одраз почиње да се распада на одбљеске и мрље које ништа не значе. А ако је површина усталасана буром, онда се у њој ништа друго не може видети осим запенушане водене масе. Тако и усталасана, метежна од страсти душа постаје завеса која скрива Бога од човека. Зато и преподобни Симеон и светитељ Игњатије говоре о бестрасности наставника. О томе такође говори преподобни Јован Лествичник: «Када у намери и у разуму смиреномудрија желимо да Господа ради себе покоримо и да без сумње поверимо наше спасење другоме, то још пре ступања на тај пут, уколико имамо колико-толико проницљивости и расуђивања, треба да размотримо, испитамо и, тако да кажемо, искушамо нашег кормилара, да не би уместо кормилара доспели у руке обичног веслача, уместо лекара на болесног, уместо бестрасног на човека којим владају страсти, уместо пристаништа на пучину. И да се не бисмо суочили са готовом погибељи». 1 (1 Преп. Јован Лествичник, Лествица. Сергијев Посад, 1998. с. 22.) Само оном наставнику који безгрешно преноси Божију вољу можемо указати слепо послушање. Но, то је удео светих Отаца, па светитељ Игњатије зато и каже да у наше време таквих духоносних отаца нема. А и светитељ какав је преподобни Серафим каже за себе: «Када сам говорио од ума, било је грешака».

Аутор инсистира да послушање, ако га већ називамо послушањем, мора да буде потпуно и слепо. На крају књиге наводи речи једног ауторитетног светогорског старца о томе шта је слепо послушање. «Питали су оца Герасима Песнописца: "Оче Герасиме, шта значи слепо послушање?" — "Објаснићу вам овако. Ево на пример, игуманија каже: "Хајде, Евпраксија, донеси бокал воде". Доносиш. "Проспи воду". Просипаш. "Ах, ти глупачо, зашто просипаш воду?" — "Опростите, ма­тушка". Не оправдавај се, не говори: "Матушка, па ти си ми сама рекла да је проспем". Говори само: "Опростите, матушка" — ето шта је слепо послушање». (61) Али, овај текст је, пре свега, пример аскетске дисциплине, вежбања смиривања гордости. У оваквом послушању нема ни наговештаја о томе да игуманија покушава да руководи послушницом онако како су руководили духоносни и бестрасни старци, да открива послушници вољу Божију. Митрополит Анто­није (Блум) објашава смисао таквог дисциплинованог послушања на следећи начин. «Читајући житија светих, ми наилазимо на примере да старац понекад даје чудне наредбе — просто да би научио човека да побеђује својевољност. Уколико се мало удаљимо од праксе, тачније, од начина послушања у пустињи, чини се да се послушање у основи састоји у томе да се свим бићем, то јест, свим умом, свом жељом и свом вољом својом — слуша то што други говори. И његов циљ је — у прерастању себе, благодарећи слушању мудрости или опита другог човека». 1 (1 Слобода и послушање. с. 122.)

Сам јеромонах Доримедонт, инсистирајући на слепом послушању, говори да се, сагласно светим Оцима, послушање може одбити у два случаја: уколико старац води послушника у јерес и уколико се ради о прекршајима моралних правила. Но, ако у испуњењу послушања постоје изузеци, онда га је немогуће назвати «слепим». Дакле, свако послушање претпоставља личну одговорност послушника и одређени степен неповерења према руководитељу — проверу да ли су његове речи усаглашене са Писмом и традицијом. И како да послушник разликује где га воде ка јереси или неморалном поступку, јер су јереси многобројне, а пројаве неморалности безграничне? Без познавања учења Цркве и светоотачке традиције овде је немогуће избећи замку. Зато и преподобни Симеон и светитељ Игњатије упорно позивају на поређење поука наставника са Писмом и светоотачким речима. Они не поричу послушање као такво, већ више од тога, признају га као једну од највећих врлина. Међутим, послушање по обрасцу древног монаштва може бити и погубно. Послушање онако како га они разумеју – то је послушност вољи Божијој и послушника и наставника. Но без избављења руководитеља од страсти, воља Божија може се заменити страсном човековом вољом.

Отац Доримедонт, на жалост, то не види у поукама преподобног Симеона и светитеља Игњатија. Иако он пише да је послушање потчињеност Божијој вољи, те мисли се не држи. Штавише, он инсистира на «Христу благоугодном потчињењу наше воље још нечијој». (21) Ако се послушање указује Христу, зашто би Њему било угодно да се наша воља потчињава још нечијој? Испуњење Његове воље могуће је само кроз оне који су способни да ту вољу пренесу, а не кроз сваког човека коме себе предамо у послушање.

Јеромонах Доримедонт се позива на мишљење светих Отаца који тврде да је старац икона Христа. Међутим старац је — икона Христа која говори. Икона је увек образ првообраза, и само у оној мери у којој старац говори од Христа, он је способан да буде Његов образ. Суштина послушања састоји се у предаји тог живог Образа. Само је бестрасни старац способан да неискварено одрази Првообраз, да изрази Образ Истине којој је неопходно указати послушање. Но у «слепом» послуша­њу страстима обремењеног старца долази до несвесног примања страсног образа наставника. О томе нам говоре преподобни Симеон, преподобни Јован Лествичник и светитељ Игњатије.

Младостарчество каo последица неистинитог богословља о послушањуАутор категорички раздваја проблем младостарчества од проблема послушања. Проблем младостарчества, каже, повезан је са «богосло­вљем непослушања» које данас, на основу речи светитеља Игњатија, развијају неки протестанствујући лажеучитељи. У Грчкој Цркви, каже аутор, проблем младостарчества не постоји, јер се тамо за духовнике бирају само опитни пастири.

Међутим, младостарческе парохије настају управо тамо где се покушава увести послушање на коме инсистира аутор. Зато објашњење аутора само удаљава од решења проблема. А решавање проблема младостарчества само спољашњим мерама, таквим као што је исповедање само код припремљених пастира, није могуће (иако је та мера веома добра).

Проблем младостар­чества је пре свега богословски и морални проблем. Младостарчество — то је одступање од традиције; оно почиње од неправилног учења о послушању, које се издаје за традиционално. Када савремени монаси развијају идеје о слепом беспоговорном послушању чак и до нарушавања заповести Божијих, то је богословље које је страно православној традицији. Као пример можемо навести невелик одломак о послушању из књиге светогорског подвижника архимандрита Јефрема Светогорца «Бисери подвижничке мудрости». 1 (1 Јефрем Светогорац, Бисери подвижничке мудрости. М., 2001. с. 137) «Један послушник, — поучава архимандрит, — без икаквог љубопитства савршавао је послушање које му је налагао старац, и по послушању је ишао и крао ствари из келија братије и потом их доносио старцу! Овај их је узимао и враћао, при чему послушника никада није искушала помисао: "Шта то старац ради са мном? Подстиче ме и учи да крадем? Да би ми напослетку крађа постала навика?" Размислио је и на крају рекао: "Ја извршавам послушање: шта је то што сада радим, не знам. Знам само једно - да испуњавам послушање". А од уста до уста преноси се још изразитија поука: "Ако старац благослови да починиш блуд с неким, то треба учинити без размишљања"». Како ово «предање» поражавајуће личи на поуку о послушању језуите Алагона. «По наредби Божијој, — пише он, — могуће је убити невиног, красти, бити развратан, јер Он је господар живота и смрти и свега, и зато се мора испунити Његова наредба». 1 (1 В. Шубарт. Европа и душа Истока. с. 396.)

Такво послушање претвара се у идолопоклонство, ставља се не само изнад поста и молитве, већ и заповести Божијих које се замењују људским предањем (Мк. 7, 8). Старац се ставља на место Бога. Овакво разумевање послушања је супротно светоотачком учењу према коме се добар циљ достиже само добрим средствима. Аутор, слава Богу, то разуме: позивајући се на мишљење светих Отаца, он каже да је и непослушање могуће — у случају сумњивих (са становишта моралности) захтева старца. Но када отац Доримедонт тврди да је «поређење онога што говори учитељ и настојатељ са Светим Писмом и светоотачким делима» (38) могуће само до ступања у послушање, онда он, у суштини, подржава оне који мишљење старца стављају изнад заповести. Младостарчество се несумњиво рађа из богословља које јединствени опит послушања бестрасним подвижницима из древних времена преноси у данашње време на сваког парохијског духовника.

Богословље «слепог послушања» усвојили смо и од католика. Римска катедра, по мишљењу католика, није изложена заблудама, папа је у делима вере безгрешан и зато га треба слепо слушати. У католичкој цркви опит послушања заснива се на неоспоривом ауторитету папе. Католички богослов XVI века, кардинал Балармин, исказао је однос према папи помоћу веома занимљиве формуле: «Ако је чак и папа упао у заблуду, наређујући оно што је порочно и забрањујући врлинско, Црква, ако не жели да сагреши против савести, обавезна је да верује да су пороци — добро, а врлине — зло. Она је обавезна да сматра добрим то што он показује, злим — то што он забрањује». 1 (1 Д. П. Огицки, свешт. Максим Козлов, Право­славље и западно хришћанство. М., 1999. с. 69-70.) Код наших апологета слепог послушања морална страна дела није тако снажно истакнута као код католика, али то суштину оваквог «богословља» не чини другачијом.

Понесен критиком светитеља Игњатија, аутор не примећује најважније - да су места из V тома дела светитеља Игњатија, на која се позива, иначе посвећена проблему лажестарчества. У глави «О живљењу по савету» светитељ Игњатије, ослањајући се на мишљења других Отаца који су се у свом опиту суочили са сличним проблемом, покушава да проникне у узроке ове појаве. Он жели да разуме у чему се истинско старчество разликује од лажног. Истински образац наставништва, по мишљењу светитеља, «сједињен је са одбацивањем умишљености, безумне грубости и дрскости, што чине они који споља подражавају Великог Варсануфија и друге знамените Оце, иако лишени њихове благодати. Оно што је израз изобилног присуства Светог Духа у Оцима, то је у нерасудним, лицемерним подражаваоцима израз обилног незнања, прелести, гордости, дрскости». Такав подражавалац «приноси и себе и оне који га слушају на жртву сатани». «Чувајмо се, — пише светитељ, — велике несреће — да обратимо лаковерног почетника од слуге Божијег у слугу човековог (1 Кор. 7, 23), навевши га да испуњава палу човекову вољу уместо свесвету вољу Божију. Скроман однос саветника према ученику је нешто сасвим друго од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов безусловног испуњења: он може бити испуњен и неиспуњен... Пут саветовања и следовања Светом Писму у складу је с нашим слабим временом». 1 (1 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 5. с. 71-81.) Но то уопште не значи да светитељ одбацује послушање, напротив, он га сматра једном од највећих врлина. Слушкињу Божију Д., која је стигла у «тихо пристаниште», он саветује да се разапне «на крсту послушања, творећи само оно што је наложено». 2 (2 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. Писма. М., 2002. с. 158.) Страсти се, по његовом мишљењу, побеђују управо кроз послушање. Међутим, послушање има своје крајности, опасне за духовни живот, — и светитељ расуђује о њима а не о послушању. Дакле, он расправља управо о традиционалном православном богословљу о послушању, позивајући на истинско, спасоносно послушање.

Можемо да закључимо да испуњење Божије воље није могуће без поимања моралног смисла датог поступка. И тамо где човек не испуњава тај морални смисао, он иступа против воље Божије. Зато је у духовном животу неопходно испитати моралну основаност и оправданост појединог поступка или идеје. Свети Оци предлажу управо такво испитивање сваког послушања. Лакомислије 1 (1 Изненађује лакоћа с којом одбацујемо мишљења светих уколико нам не одговарају. Занимљиво је да се овакви коментари текстова светих Отаца никада не оцењују по суштини, — увек се тражи или психолошки скривен мотив, или контекст, или неке друге околности које посредно утичу на садржај текста. Тако је, на пример, архимандрит Августин (Никитин), наступивши недавно на хришћанској конференцији са извештајем о Франциску Асишком, прокоментарисао неласкаво сведочење светитеља Игњатија Брјанчанинова о католичком свецу, наводећи да је светитељ Игњатије раније био војник, а војничка психологија је увек таква да обавезно тражи непријатеља, у жељи да га сустигне и уништи, као и да је светитељ користио не сасвим веродостојан текст Францисковог житија - апокриф. У заштиту католицизма уважени архимандрит навео је део писма Н. В. Гогоља својој мајци која се бринула да се његов дуг боравак у Италији не заврши преласком у католицизам. Николај Васиљевич јој је одговорио да не види никакав смисао преласка у католицизам, јер је то такође хришћанство. И тој фрази архимандрит додаје сопствени коментар да је Гогољ наводно имао у виду да католици исповедају исту веру у Христа, да имају исте догмате и исту јерархију. Зато је рећи: прелазим у католицизам — исто што и рећи: прећи ћу из Белгородске епархије у Курску. Из тога следи закључак да светитељ Игњатије није приметио изразиту сличност католицизма са Православљем зато што је раније био војник. А због чега то нису приметили сви остали светитељи који су наглашавали суштинску разлику између католицизма и Православља? Наравно, ако будемо копали по ранијем, световном животу светитеља, можемо код сваког наћи неке психолошке околности које су утицале на однос према католицизму. Но, ако је католичка црква само епархија Једине Цркве, зашто ми нисмо са католицима у евхаристијском општењу? Вероватно зато што сви ми такође из неког нама непознатог разлога нисмо приметили ту сличност? Свима нама предстоји огроман рад на ослобађању од психолошких привезаности од којих се, како видимо, уважени архимандрит ослободио. Лакомисленост коју откривамо расуђивањем о оваквој врсти ставова показује да на њих ни не треба да обраћамо пажњу.) с којом покушавамо да тумачимо светоотачка дела, може постати узрок веома озбиљних, погибељних саблазни (управо о њима говори светитељ Игњатије). Зар није зато боље да, пре него што покушамо да потпуно редигујемо учења светих Отаца, пробамо да разумемо њихов опит — да им верујемо. Они су хтели нешто важно да нам саопште, јер нису писали за поједине случајеве, већ за све хришћане, иако њихова поука може да буде упућена конкретном лицу. Свети Оци су — наши општи учитељи. Међутим, ми се врло недоследно односимо према њима. Ако смо их већ изабрали за учитеље (а за учитеље их је изабрала сва Црква), онда смо дужни да упоређујемо то чему нас уче са Светим Писмом пре него што постанемо њихови ученици, а не после.

Старчество је светли лик Православља и у њему се реално разоткрива сва дубина хришћанства. Старци су — живи сведоци истине који примером свог живота показују пут ка спасењу. Без старчества нема Православља — управо се по њему разликује наша вера од свих других конфесија.

Очигледно је да отац Доримедонт жели да нагласи ту дијамантску страну Православља. Тра­диција послушања на Атосу — то је традиција живе прејемствености, преношења аскетског опита «од уста до уста». Та традиција се на Атосу никада није прекидала и дала је на хиљаде светих подвижника. 1 (1 Она и данас чува веран однос према послушању. Ево шта пише инок Атанасије који се подвизавао на Светој гори: «За православну духов­ност почели су да издају неко егзалтирано, одушевљено-патосно а у исто време анемично, бојажљиво, инфантилно стање. Такво болесно стање искривљује представу о хришћанским врлинама. Расуђивање које је највећа врлина, без које ниједна друга не може бити истинита (нерасудна љубав или пост, на пример), — сматра се осуђивањем. На трезвеност — пажњу према свим наилазећим помислима да не би дошло до обмане, прелести, - потпуно се заборавља. Смирење из мужественог "благодарења за све" постаје некаква ропска покорност. Послушање се претвара у потчињавање свему одреда и још се ставља изнад поста и молитве... И што је најупадљивије, из броја врлина као да се уклања мужество! И на основу оваквих погледа на православну духовност, савремени духовници-неофити формирају унутрашњи свет својих ученика» (Бог није у сили, него у правди! № 10. с. 11).) Но и тамо никада нису заборављали на подводне стене, опомињући оне који пливају ка обали спасења. Свети Оци упозоравају да опасности вребају како оне који управљају бродом, тако и оне који ступају под њихову команду. Управо о томе говоре преподобни Симеон Нови Богослов, преподобни Нил Сорски, преподобни Пајсије Величковски, светитељ Теофан Затворник и светитељ Игњатије Брјанчанинов, који су проучили опит многих отаца-подвижника. Не саслушати њихова упозорења, била би пројава највеће духовне глувоће.

P.S. Када је књига већ била спремна за штампу, између мене и оца Доримедонта дошло је до личне преписке у којој смо продужили нашу дискусију, започету на страницама штампе. Треба рећи да се та дискусија показала ретко смиреном и плодотворном. Закључили смо да говоримо о крајностима у разумевању послушања, које спречавају да се у Цркву унесе истинско послушање, тј. да идемо ка једном истом циљу, само са различитих крајева.

«Надам се да сте разумели, — писао сам оцу Доримедонту, — да нисам противник послушања. Напротив, сматрам да без послушања није могуће извршити ниједно истинско духовно дело, јер се дух не предаје кроз књиге, већ кроз живог човека, носиоца тог духа. Обитељ духа је — човек. И ако хришћанин не сусретне таквог носиоца духа, његов живот биће духовно бесплодан — јер нема одакле да узме семе. Духовне књиге могу се разумети једино духом. Наравно, таквих носилаца духа било је у свим временима и они никада не могу ишчезнути, јер ако замислимо да такви извори могу пресахнути, онда морамо признати да је могуће и ишчезнуће Цркве.

Па и сам светитељ Игњатије сматра послушање највећом врлином. Ми се споримо само око разумевања самог послушања. Ви у књизи говорите о слепом послушању, али у писму га не називате слепим, већ врлинским, а то није једно исто. Јер слепо послушање може постати и сасвим неврлинско (навео сам довољно примера, па Вам нећу одузимати време). А врлинско послушање може не само да не буде слепо већ се може претворити у потпуно непослушање, — па и Ви сами допуштате да је такво "послу­шање-непослушање" могуће, а у неким случајевима и неопходно.

Стараца у нашој Цркви има, али не и оних бестрасних стараца којима се можемо, као у древна времена, слепо потчинити. О светости, оче, дужни смо да мислимо не само с њене Божанске стране, већ и с човекове (тј. «халкидонски»), иначе ћемо мислити јеретички. Наравно, Христос је у свим временима један и исти, али ми се тиме више не бавимо, — то је чињеница нашег живота коју је бесмислено порицати. И у Писму се говори о оскудици вере, благочешћа и љубави. Светост је једна и таква да је ми у оној пуноћи у којој су је примали древни старци, данас тешко можемо примити. И то уопште није вулгарни протестантизам, већ духовна реалност нашег живота призната и од самих светитеља које смо и Ви и ја у довољној мери цитирали. Зато такву критику треба пре свега упутити протестантима. Но, да ли бисте се на то одлучили ако би они заиста били пред Вама? Не знајући Вас много, ипак мислим да не бисте.

Колико сам успео да усвојим мишљење светитеља Игњатија, он не тврди да подвиг послушања није дат нашем времену, већ да нашем времену није дат подвиг послушања у оном виду у каквом је усвојен од древних отаца. У наше време такав начин послушања може довести до духовне саблазни. Зато светитељ Игњатије саветује да подвиг послушања спојимо са расуђивањем, саветовањем са браћом и читањем дела светих Отаца.

Младостарчество — то је крајност у практичном остварењу послушања, као што је крајност и либерално, протестантско разумевање послушања. Ви сте у праву што то називате непослушањем, јер и једно и друго води ка одступању од Православља. У том смислу, борећи се с крајностима, ми бранимо један исти став. Но, не слажем се с Вашом тврдњом да «беда непослушања није ништа мања од беде младостарчества». По мом мишљењу, она је много мања, чак неупоредиво мања. Либе­рализам и «богословље непослушања» одувек су сматрани туђим, неправославним, — и на њих се увек гледало с неповерењем. А младостарчество, прикривено православним облицима, увек се примало као блиско и «своје», посебно у данашње време (као последица незнања и преврата у традицији). Зато је «богословље непослушања» код нас непопуларно — од њега болује невелик део интелигенције, васпитан у либералном духу, — размере њиховог утицаја неупоредиво су мање од младостарчества. Посматрано са дистанце, Ви очигледно потцењујете размере утицаја младостараца, сводећи га на појединачне случајеве. Приписаћу то Вашем незнању. Када би то било тако како Ви тврдите, тада јерархија не би била забринута. За појединачне случајеве не доносе се овакве саборске одлуке. Недавно је Свјатејши Патријарх 15 минута говорио на телевизији о проблему младостарчества. Ако Патријарх износи тај проблем пред тако велик аудиторијум, то онда показује да је проблем прешао границе Цркве. Ето какве су размере ове појаве. И ако је пред нама нека озбиљна саблазан, онда је то младостарчество, - зато што толико личи на истинско послушање. Као што ће антихрист по свим спољашњим знацима личити на Христа, тачно тако и младостарчество личи на послушање. Зато ће се преластити не просто многи, него чак и изабрани, уколико се ова лажна традиција не разобличи. Наравно, ђаво се увек крајностима бори против Цркве, стога је потребно да се обе ове крајности разобличе.

Ви с правом указујете на главне критеријуме у Цркви – Еванђеље, свете каноне и светоотачко учење. Но, сагласићете се да је могуће имати и Еванђеље и свете каноне и светоотачко учење али немати Духа — и тада ће све то имање бити мртво. Јер, и Еванђеље и свети канони и сватоотачко учење писани су Духом кроз духоносне људе. И само се Духом све то и разуме. Еванђеље, канони и учење само усмеравају ка Духу, али сами по себи Дух не дају. «Угодно би Светому Духу и нама» — тако су говорили оци Васељенских Сабора. Али, како су одређивали шта је «угодно Духу», јер ни у Писму, ни у канонима, ни у учењу Отаца није било речи једносуштан, него су аријанци предлагали реч (подобије) поменуту и у Писму и у Предању? Но Духу «би угодно» да изабере реч које није било ни у Писму, ни у Предању. Када бисмо тако прихватали то што постоји и у Писму и у Предању, ми бисмо постали они које данас називамо јеховиним сведоцима. Фарисеји су такође имали и Писмо и Закон и предање стараца, али су се нашли ван Цркве — одбацили су и распели Христа. Зато мислим да и нас, уколико се ослањамо само на Писмо, свете каноне и светоотачко учење, а не и на неухвативо дисање Духа, чека удео фарисеја.

Што се тиче доброг послушања страсном и чак грешном пастиру, макар он изображавао Христа, ја с Вама ни овде нисам сагласан, јер послушање треба указати Духу, јер процес изображења поседује двојственост. Могуће је «изображавати», достићи драгоцени облик, а могуће је и «изображавати», притворно али вешто имитирати образ. У првом случају у човеку се дешава промена — преображај његове грешне природе; у другом до такве промене не долази, човек остаје грешан или постаје још грешнији. Управо такав грешан и страстан биће антихрист, али ће он тако вешто изобразити Христа да ће преварити чак и изабране (Мк. 13,2). Споља ће он веома личити на Христа, а једино у чему неће личити на Њега је — у Духу, јер ће бити другог духа. Зато и треба указати послушање не старцу, који изображава Христа, већ Духу. Зато је Црква је увек живела и живеће – и биће жива само Духом.
Ви сте убедљиво и красноречиво објаснили утопијски принцип послушања искључиво бестрасним духовницима, али ја сам исказао сасвим другачију мисао - да је слепо послушање могуће указати само њима. Зато моју мисао не разобличавају поуке које изобилују (и то заиста није црвено слово) примерима послушања страсним и грешним пастирима. Овде се ради о аскетској дисциплини смирења гордости и савлађивања других страсти, која не противречи Духу већ помаже да се Он стекне. Но, тамо где је такво послушање ступало у противречност са Духом, тамо је оно било немогуће (и таквих примера нема мање), па и Ви сами то потврђујете и чак инсистирате да у том случају треба отказати послушање. Но Ви упорно тврдите да је слепо послушање моуће чак и код грешног и страсног духовника. Где је ту реализам, - јер то је управо утопизам за који мене прекоревате, — само обрнути?

У писмима смо размотрили општа богословска питања о послушању. Међутим, отац Доримедонт избегао је дискусију о конкретним питањима која су наведена у чланку о учењу светитеља Игњатија, рекавши да ће на њих одговорити у својој новој књизи «Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру». Међутим, ни у тој књизи нисам нашао одговоре на моју критику; та књига уопште није упућена мени – јер никада нисам одрицао могућност послушања у наше време. Суштина моје полемике са оцем Доримедонтом је у томе што сам доказивао сагласност учења светитеља Игњатија са учењем других Отаца, што отац Доримедонт пориче. У чланку уопште нисам постављао теоријска питања, моја полемика била је искључиво текстуална. Указао сам оцу Доримедонту само на то да је неистинито протумачио текстове светитеља Игњатија и других Отаца. Зато ми је неразумљиво зашто је у својој брошури ипак навео моје цитате као оне који му наводно опонирају. Истина, у фусноти ме је одвојио од других опонената, али, некоректно навевши моје исказе у књизи, фактички ме је представио као свог противника по питању могућности послушања у наше време. То је тим више неразумљиво пошто сам у нашој преписци непосредно објаснио своју позицију.

Већ и само тумачење мојих ставова могу објаснити само неразумевањем у директном смислу те речи. На пример, отац Доримедонт наводи мој цитат преподобног Симеона: «Садржај тог одломка толико је једнозначан да његово објашњење искључиво помоћу контекста оног што происходи за нас представља велику тешкоћу ...» 1 (1 Јеромонах Доримедонт. Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру. М., 2004. с. 52.) — као да цитат доказује моје одрицање контекстуалног читања тог одломка или чак принципијелно противљење контекстуалном читању. Тако, на пример, отац Доримедонт наводи следећи цитат из наше преписке: «Ви упорно тврдите да је контекстуално читање једино истинито читање. Ја сам сагласан са Вама». Нејасно је како је ове моје речи отац Доримедонт успео да разуме тако да ме представи противником контекстуалног читања. Па и сав смисао моје полемике с њим састојао се управо у томе да сам се све време позивао на контекст. У том одломку сам му и указао на једнозначан контекст који налаже прихватање јединог смисла садржаног у тексту. Тај текст је тешко другачије протумачити (ту тешкоћу признао је и сам отац Дориме­донт). Зато је он овде сматрао неопходним да тексту дода и контекст догађаја. Но то је неубедљиво, јер контекст догађаја не оповргава смисао самог текста, већ га напротив, потврђује.

На другом месту отац Доримедонт пише: «Није јасно с каквим циљем критичари чланка «Учење...» наводе речи из писма светитеља Теофана да је данас немогуће наћи истинске старце и истинске послушнике (имајући у виду цитате из мог чланка. — свешт. В. С). Јер данас Црква са сигурношћу зна да је било истинских стараца и истинских послушника у епохи светитеља Теофана. Чак је и младић коме је упућено цитирано писмо, постао истински послушник, а потом и истински старац. Па колико се још може бити тврдоглав на детињи начин и називати бело црним?» 1 (1 Јеромонах Доримедонт, Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру. с. 93.) Очигледно, отац Доримедонт сматра да је циљ овог цитата да докаже одсуство истинских стараца и послушника у то време. Пошто је присуство духоносних стараца у то време данас познато свима, онда по логици оца Доримедонта, таква намера није просто заблуда, већ зла мисао или дечје неразумевање. Чудно је подозрење оца Доримедонта према мени у погледу такве намере, јер је циљ тог цитирања искључиво доказивање смисаоне истоветности изјава светитеља Игњатија са текстовима других њему савремених Отаца, а не доказивање да тада није било духоносних стараца.

Такво неистинито тумачење мојих речи не одговара ни мојим ранијим изјавама на ову тему. У чланку «Младостарчество — саблазан нашег времена», објављеном у зборнику «Црквена искушења» (издање «Даниловског благовесника»), писао сам да су у XIX веку постојали духоносни старци (с. 50). Отац Доримедонт је читао тај чланак. Зато постоји повод да се још једном запањим због тог чудног феномена — разговору кри­тичара са самим собом: у почетку се опоненту приписује нешто што он никада у животу није изговорио, а затим почиње критика те изјаве. Но, то је тема за чланак «Зашто смо престали да разумемо један другога?», у коме сам покушао да осмислим ту појаву. Отац Доримедонт се позива и на тај чланак (мислим, међутим, да га није ни прочитао): «Па колико се још може бити тврдоглав на детињи начин и називати бело црним?» Пошто је ту фразу изговорио у разговору сам са собом, то је и прекор за дечју тврдоглавост упутио на тачну адресу, јер се духовна зрелост одређује пре свега целосношћу и чистотом ума, који не дозвољавају да у свести дође до такве неодговорне замене.

Отац Доримедонт је значењу контекста посветио многа места на страницама своје књиге. Само протестанти издвајају поједине цитате из контекста, пише он. Но, зар то исто не чини и он сам када издваја мој текст из конкретног контекста и убацује у њега значење које тамо једноставно не постоји? Дакле, ко овде назива бело црним? Цитирање не може имати никакву намеру – то је просто обраћање првом извору који објашњава а не затамњује истину. Зато не разумем: зашто је ово цитирање изазвало такво смућење код оца Доримедонта?

Његов покушај доказивања да се ови скоро идентични текстови тако кардинално разликују један од другог није основан. Текстови, по мишљењу оца Доримедонта, имају различита значења, јер светитељ Игњатије инсистира на расуђивању пре прихватања савета братије (који се могу али и не морају прихватити), а светитељ Теофан и Пајсије Величковски говоре о испуњењу тих савета као о послушању. Но, у томе нема принципијелне разлике, јер у православној традицији није могуће нерасудно послушање, — без расуђивања немогуће је открити случајеве када духовник одступа од моралне и догматске традиције Цркве. Сви свети Оци инсистирају на расудном духовном делању и послушању. Нерасудно слепо послушање је опасно и рушилачко за Цркву. То је показала историја католицизма.

Зато су закључци које сам навео на крају чланка, по мом мишљењу, сасвим коректни. Уопште се не ради о томе како ми исповедамо свој однос према католицизму или протестантизму, већ о томе какве методе користимо у духовном животу и у каквом односу је оно на чему инстистирамо са католичком и протестантском традицијом и етиком.

ЗАШТО СМО ПРЕСТАЛИ ДА РАЗУМЕМО ЈЕДАН ДРУГОГА?



Ко покрива мржњу, лажљивих је усана;
и ко износи срамоту, безуман је.
(Књига Проп. 10, 18)
Порекло неразумевања
У последње време у православним издањима почеле су да се појављују разне публикације које садрже потпуно неосноване критичке ставове. Наслови таквих публикација понекад су сензационални: јеретиком се назива неки уважени професор или познати новинар.

Међутим, током читања покаже се да онај који наступа с тако тешком оптужбом просто не разуме окривљеног, — он једноставно не може да усвоји мисао коју је исказао опонент, па се и његови закључци стога чине лажним. Читајући све с пристрашћем, уколико му нека мисао не одговара, он ће је у «прокрустовом кревету» подвргнути чудовишним изменама. Истина се наружује до непрепознатљивости — у њој се одсеца све што је сувишно, све што се не уклапа у тај "кревет".

Данас када смо добили могућност да водимо јавни дијалог, показало се са особеном оштрином да не разумемо један другога. Ми смо престали да разумемо не само сложено исказано становиште, него и једну потпуно јасну, очигледну мисао. Такво неразумевање је исто као кад погледавши на бели предмет почнемо да тврдимо да је он црн. Међутим, и при таквој очигледности одговор на питање: «Какве је боје предмет?» — понекад може да буде вишезначан. Спроведен је групни експеримент са само једним испитаником, док је с осталим учесницима раније договорено да на питање: «Какве је боје предмет?» (у експерименту се радило о коцки) — без двоумљења одговоре: «Црне!», иако је свима јасно да је коцка бела. И шта мислите? Када су пред испитаником сви једногласно потврдили да је коцка црна, онда се и он, посумњавши у тачност свог виђења, сагласио са овим очигледно неистинитим тврђењем. На питање зашто је, упркос очигледном одговору, пристао на такав компромис и бело назвао црним, он је поражавајуће наивно и отворено одговорио: «Сви су тако одговорили па и ја с њима». Разлог таквог «слепила», чини се, била је страст: навика на неки унутрашњи комфор и недостатак жеље да се он наруши ради истине, јер признање истине налаже конфликт са средином, 1 (1 Овај пример показује какву власт има општа свест над личном. Ми никада не размишљамо о смислу онога што говоримо и слушамо, зато на нас све то делује аутоматски, као кад се у једном механизму сви делови покрену под дејством покретачке силе. Ми усвајамо реч од заједнице, а заједно с речју и њено мишљење, јер реч садржи оно што је прихваћено од свих, што делује на све. Један истакнут пример илуструје ову наредбодавну способност речи (мишљења заједнице), уколико се осмишљено не прихвати. У XIX веку једна војна јединица доспела је међу сибирске урођенике који су добро разумели руски језик, али су у интелектуалном погледу били недовољно развијени. Када су се у војној јединици издавале наредбе, заједно с војницима извршавали су их и сви урођеници. Они су у буквалном смислу били аутомати који су чисто аутоматски реаговали на команде. Аутоматски понављајући оно што други говоре, ми лишавамо себе могућности личносног формирања, јер је личносно формирање могуће само у слободном самоопредељењу. А то се односи и на смисао, — неопходно је расуђивање о свему што слушамо.) преузимање одговорности за оно што ће уследити. У питању је стандардна шема - издаја истине ради неке тренутне угодности. Ако је такво искривљивање истине могуће чак и на чулном нивоу, где се све може видети својим очима, какав тек простор добија лаж на мисаоном нивоу, где разлика између црног и белог није толико очигледна. А ако је мисао широка, вишезначна, ако за њено усвајање треба одређени напор, простори на којима се може засновати лаж постају готово невидљиви. Страст се овде може хранити сваком речју, сваком фразом извученом из контекста, сваком интонацијом која није у сазвучју с нашим настројењем, нашим унутрашњим комфором. У том случају истина за нас остаје скривена.


Узроци неразумевања

Неразумевање другог човека је, у крајњој мери, одсуство љубави. Љубав увек претпоставља жртву: излажење из свога «ја» и сливање са «ја» другог човека. Ненавист је увек — ограниченост, затвореност у своје «ја». Свест при таквом одбацивању ближњега постаје слепа, лишена нормалне способности за широко слободно реаговање, - остаје само способност за страстима усмераване емоционалне реакције познатог хемијског типа: ако се душевни «лакмус» не обоји у нужну боју, онда то не одговара истини. У таквом стању ми нисмо способни да разумемо, већ само да реагујемо као бик на црвену тканину. Свака реч, сваки символ, независно од смисаоне употребе, може изазвати реакцију одређене боје, али зато што, рецимо, ту реч употребљавају окултисти или комунисти. Није важно што аутор при томе критикује окултисте, - реч је већ изазвала одређену емоционалну реакцију.

Страст постаје одређени «цензор» који, с једне стране, у свести затвара могућност сагледавања истинског значења, а с друге – присиљава да се пронађе «завера» у мишљењу опонента. При таквом слепилу «очију душе», «завера» се, природно, лако налази. За то није потребно много, довољно је добити жељену боју на душевном «лакмусу».

Такво стање не дозвољава критички однос према себи, и ми се лишавамо последње могућности да рехабилитујемо себе: да проверимо своје «лакмус реакције». Тада страст добија у души неограничену власт, улази у основу свега, у том смислу и у основу испитивања и размишљања. Но, претходећи испитивању (убеђивању у нешто), она ствара предубеђење — она је на почетку али и на крају испитивања. Зато, ако је лаж на почетку, лаж ће бити и на крају.

Страст се рађа веома просто, лаким наговором: кажу, тај човек је горд, - ми већ не можемо гледати на њега другачије неко кроз призму ове тражене доминанте: «Где год погледате у њега, ту гордост седи?» И, природно, налазимо да је тражити гордост у човеку – исто што и тражити песак у пустињи – немогуће га је не наћи: песак је свуда, где год се погледа. Ми не прихватамо то што човек говори (чак и ако тврди да су 2x2=4), — ми ипак њему не верујемо, јер он, будући горд, ништа правилно не може да каже. У нама је увек спреман тај последњи аргумент; када недостане других, ми кажемо: «Он је горд човек»; ми не можемо суштински да одговоримо на питање, али зато имамо могућност да искомпромитујемо извор, а самим тим и да умањимо веродостојност аргумената. Тако и у другима и у себи стварамо утисак да смо разобличили опонента. И све док у нашим душама буде господарила страст, ми ћемо бити осуђени на то да пре убеђења имамо предубеђење, предрасуде, и да вечно налазимо лаж а не истину. Имајући предубеђења, ми не разумемо ближњег и зато о њему изводимо закључке који се заправо никако не могу извући на основу његовог расуђивања. А онда те закључке почињемо да критикујемо. Долазимо у чудну ситуацију која би требало да нас опомене, — ми разговарамо сами са собом. Човек, који усвајајући мисли другог не жртвује своје «ја» ради «ја» другог човека, осуђен је на тај вечни разговор сам са собом. Неразумевање другог – то је неразумевање и неосећање нашег битијног јединства у Богу, то је манифестација нашег егоизма, почетак нашег окоштавања, духовног умирања.

Тајна неразумевања је у – несвесном потискивању истине, јер истина улази у конфликт с њеним раније усвојеним лажним образом поткрепљеним у свести. А њен лажни образ утврђује се због њеног делимичног усвајања. Непостојање жеље да се растанемо од тог лажног образа указује на застој у развоју личности, 1 (1 Старац Пајсије (Езнепидис) говори о таквом застоју: «Срце, заробљено сујетним светом, задржава душу у стању неразвијености, а ум у – помрачењу. И тада се човек само чини човеком, док је у суштини духовно недоношче».) јер формирање личности настаје кроз усвајање истине. Но њено усвајање — то је пут крста, пут духовног узрастања. Човек избегава крст, пребацује одговорност на другог, и зато је спреман да прими свако мишљење не би ли се избавио од те одговорности. Бекство од крста је форма поседнутости, зато неразумевање има мистички узрок. 1 (1 Један јогин, призвавши Христа, осетио је ослобођење од нечистог духа. Прво што је повратио била је способност да мисли (стр. 232 ).)

Истина се открива само ономе ко се у некој мери њој већ присајединио, јер је откривање истине пут следовања за њом, пут формирања у истини. Истинитост је — унутрашње стање човека. Оно је повезано са аскетским подвигом човека, са ослобођењем од неистинитог. Оно утиче и на разум. У области разума не може да не буде узајамног разумевања, јер је својство разума управо да одстрани оно што спречава узајамно разумевање. Логика формира узајамно разумевање. Она се још може назвати здравомислијем. Логика је својство које припада здравом разуму и без ње нема разума. Зато неразумевање само указује на то да здраво начело одсуствује у формирању разумевања, да се не руководимо разумом него страшћу, тачније речено, разумом болесно исквареним страшћу.

На тај начин, неразумевање је – лажно усмерење воље, лажна реализација слободе. Код светих Отаца који су, избавивши се од страсти, истински реализовали своју слободу, постоји задивљујујуће узајамно разумевање и једномислије, зато што је разумевање – заједничко сагледавање истине, заједнички живот у њој.

Наравно, наћи ће се они који ће, читајући мој чланак, рећи: «Све су то глупости, све је заправо много једноставније – све то потиче од незнања, од неумећа размишљања». Но, таквима који ће изговорити ове речи, може се поставити питање: «А како објаснити случај са очигледним, јер ту нема захтева да се мисли, већ само да постоји нормалан вид?» Још једна појава се не уклапа у оквире таквог објашњења. Сретали смо људе који су показивали висок ниво владања логиком, али се и њима дешавало да бело прихвате за црно. Они су се потом сами чудили како се то могло догодити. Осим тога, такво објашњење садржи и увереност да човек није искварен, већ просто несавршен, да је довољно да стекне одговарајуће навике, знања и да ће тада све бити у реду. Но ми, православни хришћани, знамо да човек на тај начин не досеже савршенство природе које му приписујемо.


О нашој одговорности за изговорену реч

Па чак и ако разлози неразумjевања заиста леже само у нашој неспособности, штета коју наносимо другим људима због наших заблуда није занемарљива.

И уколико не почнемо да се боримо с тим злом у нама, наши дијалози ће бити само потоци ненависти и клевета. Но потоци имају својство да се уливају у рjеке, мора, океане… Да не утонемо у море лажи, оци и братијо!

ДА ЛИ ЛАЖ МОЖЕ ДА БУДЕ КОРИСНА ЗА ЦРКВУ?


(О мироточењу истинском и лажном)

Чуда и духовне спекулације


«Наше времe је посебно — ми живимо уочи ...» — хришћани су увек живели с таквим осећањем времена. И то осећање је истинско, јер сваки хришћанин живи у очекивању будућег живота, у жеђи за променама и у овом животу. Управо то очекивање будућег живота, које је и сада присутно, рађа осећање да је наше време особено. Наше време се, у психолошком смислу, можда ни у чему не разликује од времена у коме су живела ранија покољења хришћана, но за нас је оно ипак особено. И у том доживљају времена се за свако наредно покољење хришћана скрива аутентично осећање краја који се приближава. Зато је и време у коме ми живимо - увек посебно, увек непоновљиво.

Особеност нашег времена испољава се у томе што се посвуда дешавају масовна мироточења икона. «Шта то значи? — ломе главу хришћани. — да ли нас Господ обавештава о будућим невољама, укрепљујући нашу веру мироточењима, или је то пројава милости Божије, коју Он обилно излива на Цркву?»

Тешко да можемо одговорити на ова питања. Једно је ипак јасно: мироточење је пројава славе Божије, и у њему нам Бог показује Своју власт над материјом, коју је Он саздао и потчинио Њиме установљеним законима. Зато је мироточење — велико чудо, које Господ јавља Својим чадима као веродостојан доказ Његове Свемоћи.

Вера да човек није потчињен законима узрочних веза и да може да их надвлада, природна је за човека. Он је богоподобно биће, зато је чудо иманентно својствено човеку. Међутим, оно што је природно за човека обновљеног и обоженог, није природно и за палог. Обновљена природа појављује се на путу ка Богу. И ту природу у пуноћи су пројавили свети, који су, приближивши се Богу подвигом вере, творили и творе чуда. Вера у чуда није само вера у свемоћ Бога, него и вера у савршенство истинског човека, коме се могу открити тајне битија, јер је човек призван Богом на сарадњу с Њим.

Вера у чуда је вера у будућност човека, вера у то да ће у будућем материја бити потчињена духу. Зато смо дужни да се односимо према чудима с нарочитом одговорношћу и озбиљношћу. Међутим, та одговорност нам ипак данас недостаје.

Наша убеђеност у тајанственост света, у његову чудесност, често постаје предмет религиозне спекулације — склони смо да пренесемо то знање и на појаве које се могу објаснити веома просто, будући да проистичу из закона узрочних веза. Зато би било добро да се од наших предака учимо одговорности и озбиљности у приступу том делу. До револуције поредак је био овакав: чим се на икони примети точење мира, одмах се о томе извештава епархијска управа која затим шаље комисију ради детаљног испитивања сведока, пажљивог посматрања иконе, њеног положаја, услова у којима се чува.

Уколико комисија утврди да постоји разлог за веровање да икона заиста мироточи, одређује се друга комисија, која спроводи специјално испитивање: утврђује да ли су уљани трагови на икони могли да се образују на неки природан начин. Уколико комисија ни овде не нађе никакав повод за сумњу, икона се обавезно ставља у киот, затвара, а у неким случајевима се поставља и заштита. И тек тада, када се та дугачка бирократска процедура испоштује, а на икони се и даље појављују уљани трагови, икона се проглашава мироточивом.

Овде природно изниче питање: «Зашто је потребна тако дугачка бирократска процедура? Како је уопште настала?» И одговор се намеће сам по себи: «Очигледно да је било много случајева када су мироточењем сматрани трагови који су случајно настали: када се људи приближе икони после помазивања из кандила или помазивања освећеним јелејем итд». 1 (1 У време Петра I проглашавање лажних чуда сурово је кажњавано — упућивањем на присилан рад или одсецањем носа. Само постојање таквих казни говори о томе да је та појава била толико распрострањена да су морали с њом да се боре законским методима.) Наши преци су установили дугачку процедуру за утврђивање аутентичности мироточења управо да би се избегле сличне случајности. Све те етапе су имале за циљ да се избегну заблуде, да не би неком невољном грешком била исмејана светиња. И то показује њихов озбиљан приступ религији, чуду.

Данас видимо да под утицајем огромног броја случајева истинског мироточења влада нека масовна хистерија, која рађа нездраву духовну атмосферу. Сви се налазе у стању сталног ишчекивања чуда. «Када иконе свуда мироточе, онда и код нас треба да мироточе, - зар смо ми гори од других?! Зар се ми лоше молимо?! Ми сваког дана читамо акатисте!» — таквим гордељивим расуђивањем и почиње та болест. Затим све то прелази у систематско тражење трагова мироточења — и, природно, под утицајем те доминанте тражења, без критичке свести, такви трагови се и налазе. Сваки уљани траг на икони се одмах, без провере, проглашава мироточењем. Био сам присутан када је икона, тек освећена пре богослужења, после службе (радило се о полијелејној служби, на којој се врши помазивање и многи после тога, помазани, прилазе иконама) одмах проглашена мироточивом.

Овде је неопходно да имамо у виду мудрост наших предака који су установили ову дугачку процедуру за признање мироточивости иконе. Јер чак и у случају да све иконе у храму мироточе и да је њихово мироточење потврдила комисија, сваку нову икону ипак треба подвргнути истој процедури, да не би дошло до грешке. То је озбиљан приступ, а горепоменуто је – недозвољена лакомисленост које у Цркви не сме да буде. Но ми уопште страдамо од лакомислености – навикнувши се на њу у нашем световном животу, уносимо је и у Цркву. На пример, све иконе у храму су проглашене мироточивим (на њима су откривени уљани трагови), осим оних које се налазе под стаклом (у киотима), на недоступној висини и у олтару, где народ не може да им приђе. Какав закључак треба да донесе здравомислећи човек? Овакав: «Појава уљаних трагова на иконама повезана је с могућношћу да се њима може прићи». То је први и очигледан закључак. Други закључак, мање очигледан, али који неминовно произлази из првог је следећи: «Трагови могу да се појаве као последица целивања икона». Тај закључак треба озбиљно схватити и ту могућност обавезно испитати. Но код нас се ствара сасвим други закључак: «Све је правилно – зашто би мироточиле тамо где им се не сме прићи. Зашто би мироточиле радним даном? Оне и мироточе за празнике». И, наравно, после оваквих закључака провера више никога не занима. Зато такво размишљање није сродно трезвеномислију. А где нема трезвеномислија, тамо се мора спровести описана бирократска процедура. Данас је отворено много храмова у које су, због недостатка кадра, постављени недовољно опитни и недовољно образовани свештеници. У новим храмовима и онима који су још увек у изградњи, иконе још нису стављене у киоте, под стакло, – приступ њима је слободан. Осим тога, иконе су, због недостатка средстава, данас најчешће папирне, а папир има својство да упија и дуго задржава уље. При недостатку искуства, такви трагови могу да се прихвате као мироточење, тим пре што се мироточење веома жели, што се одавно очекује.

Само то очекивање, по мишљењу Отаца, већ представља признак духовног нездравља. «Богопознање. Жива вера, благодатно смиреномудрије, чиста молитва, — то су принадлежности духовног разума, његови саставни делови, — објашњава светитељ Игњатије Брјанчанинов. — Непознање Бога, неверје, слепоћа духа, гордост, плотско мудровање, надање у самог себе и умишљеност су – принадлежности плотског мудровања. Оно, не знајући Бога, не прима и не разуме средства која Бог нуди за стицање богопознања, гради погрешан, душепогубан пут стицања богопознања и у складу са својим настројењем - тражи знамења са небеса... Изгубивши побожност и уважавање свега светог, изгубивши смирење, признајући себе недостојним не само да творе знамења него и да их виде, људи су жедни чуда више него икада». 1(1 Беседа на Еванђељско чтеније у понедељак 29-е недеље по Педесетници. Глас Тихи. Божија знамења нашег времена. Алманах. М., 2000. с. 18, 20.)

О погубним последицама наше неодговорностиНедавно сам с једним свештеником разговарао на ову тему. Дозволићу себи да се на њој задржим, јер је веома симптоматична и типична. Наш разговор је стално западао у ћорсокак — никако нисмо могли да постигнемо сагласност око одговора на питање: да ли је за Цркву корисна или погубна ситуација када мироточења на самом делу нема, али се његово присуство објављује са амвона. Баћушка је покушавао да ме убеди да та ситуација није једнозначна: «Јер буди у људима побожност и веру, зато све зависи од тога с које стране се на то гледа». Тада сам решио да заоштрим ситуацију и поставим питање на другачији начин: «Може ли лаж бити корисна а не погубна за Цркву»? На то ми је баћушка одговорио да он није овлашћен да одговара на таква сложена богословска питања. Приговорио сам да то није богословско питање, већ сасвим просто, морално питање које претпоставља избор и захтева једноставан еванђељски одговор: да, да, не не; а што је више од овога, од лукавог је (Мт. 5,37). Лаж је лаж, — продужио сам, — и не може постати истина. Ђаво је отац лажи (Јн. 8, 44) и њен извор. Господ твори правду (Пс. 102,6) и љуби правду (Пс. 32,5). Који не чини правду, није од Бога (1 Јн. 3,10) — ту фразу, узгред, апостол користи у контексту разликовања деце Божије од деце ђавола. Зато лаж не може бити корисна – она може бити само рушилачка, као и сва дела ђаволова. Само су језуити сматрали да лаж може донети корист за Цркву. 1 (1 Ми смо уопште склони да се лакомислено односимо према лажи, као да је то невини грех, међутим, о уделу лажаца у Апокалипси недвосмислено и потпуно конретно је казано — то је мучење у језеру, које гори од ватре и сумпора (21, 8). На другом месту Откривења пише да у Јерусалим неће ући нико ко чини нешто гнусно и лажно (21, 27).)

Свештеник је, саслушавши све то, одмахнуо главом и замишљено приметио да нема благослов да се бави апстрактним богословским питањима, па и мени саветује да то не чиним, већ да поступам по послушању у сваком конкретном, а не апстрактном случају. Покушао сам да објасним баћушки да могу настати такве екстремне ситуације када је немогуће избећи личну одговорност и да ми сами морамо да одлучимо како да поступимо, — и тада такво апстрактно бого­словско питање може постати сасвим конкретно питање нашег личног учешћа или неучешћа у злу. Но то није дало никакав резултат — наш разговор, савршивши по инерцији још неколико кругова у којима смо поновили оно што је раније речено, био је исцрпљен, па смо одлучили да се вратимо на њега кроз годину или две.

У том тренутку сам помислио да је то изгубљено и у нашем црквеном животу и да смо лишени моралног осећања које нам говори: «да, да; не, не» (шта може а шта не), - ако треба да ступамо у богословске дискусије тамо где би требало просто да поступимо по заповестима Божијим, које нам забрањују да лажемо (не лажите и не обмањујте један другог (Лев. 19,11) и да лажно сведочимо (Исх. 20, 16). По послушању ми смо спремни да прекршимо и заповест. Не издајемо ли Бога када остајемо верни таквом послушању? Не постајемо ли у нашем расуђивању слични оним библијским лицима који су, говорећи: «корван», заменили реч Божију људским предањем (Мт. 7,13)? Да, то што смо изгубили у нашем црквеном животу јесте неспособност да лаж просто назовемо — лажју, грех — гре­хом, неспособност да одмах осетимо: шта се може чинити, а шта не. Зато се овде и ради о неодговорности маскираној послушањем. А неодговорност и лаж, макар и невољна, могу да постану рушилачко начело за Цркву.


Мајка мог познаника недавно се крстила и почела да посећује храм где је неосновано објављено мироточење икона. У њој се родила велика сумња: чинило јој се да су трагови настали од контакта с људима. Испричала је сину за ту своју сумњу. Ето, рекли су, какво је у њој искушење, како је неверујућа. У њој заправо није било никаквог искушења, већ се радило о нормалном трезвеномислију, које се и захтева у Цркви. Представимо себи овакву ситуацију: та недавно обраћена хришћанка, која у све верује без икакве сумње (на њеном месту, узгред, може се наћи и било који други човек), види овакву слику: неко, помазан освећеним јелејем, прилази икони и оставља на њој уљани траг, а неко други, ко није видео како се траг образовао, извештава о томе баћушку и - икона се проглашава мироточивом. 1 (1 Овде описујем могућу ситуацију, али је она заснована на истинитим чињеницама. Један познаник ми је испричао да је његова малолетна кћерка, која се по дечјој навици облизивала језиком, пришла икони и оставила влажан траг. Жена која је била иза њих спазила је траг и рекла баћушки. Баћушка је потом све парохијане обавестио о мироточењу иконе.) Шта она мисли о свештенослужитељима, о Цркви? Е, то ће бити истинско искушење. Хоће ли успети да га савлада? Неће ли рећи у срцу — сва њихова чуда су таква и они су обмањивачи? Ето и таква лаж, макар и несвесна, може постати рушилачка за Цркву.

Таква лаж, макар проистекла из неодговорности или незнања, постаје профанација светиње, профанација Цркве. То већ није прослављање светиње, већ њено унижење. Лаж је увек профанација, и Бог се не може славити лажима, већ се Бог слави, као што је речено у псалму, за правду Његову (Пс. 7, 18). Иза лажи увек се скрива нека страст која се у њој укорењује и почиње да се развија у човековој души.

Истинско мироточење је прослављање Бога. Созерцавајући мироточења, ми хвалимо Бога и прослављамо свете које Сам Господ прославља тим мироточењем. Лажно мироточење је увек повод да прославимо себе: «Ето како смо ми посебни, како смо благочестиви да код нас све иконе мироточе». То није хвала Богу, већ човеку, а у крајњој линији - ђаволу, који ту духовну страст кроз лаж укорењује у човеку.

Зато корен нетрезвеног односа према светињи треба тражити у нашим страстима. Ми можемо досегнути истинску духовну зрелост (тј. сазрети, дозрети до разумевања) само побеђујући наше страсти. А за то је, по Оцима, неопходна трезвеност. Но без здравомислија нема ни трезвености. И управо да се не би заносили, падали у хистерију која нас присиљава да тражимо чудесну потврду своје «праведности» и свог «благочешћа», јер род лукави тражи знамења (Мт. 12,39), наши преци су и установили такву отрежњујућу бирократску процедуру за испитивање аутентичности мироточења икона.

Зар није време да се та процедура врати у обичаје Цркве? У супротном, имајући у виду наше свеопште незнање и неодговорност, ризикујемо да упаднемо у саблажњавајућу хистерију бесконачног тражења чудесне потврде нашег «благо­чешћа», чиме наносимо и себи и Цркви непоправљиву духовну штету.


ДА ЛИ ЈЕ РАЗУМ НУЖАН У ДЕЛУ СПАСЕЊА?



Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума.
(Књига Проп. 9, 6)

О разуму у светоотачком богословљу и аскетској традицији
Данас се код нас појавио неки чудан однос према уму. Често се са амвона или у беседама може чути: «Ђаво дејствује кроз ум, зато уму не треба веровати — њиме се оправдава свака лаж. Зато треба веровати само осећању срца, а уму ни у ком случају. Ум је уопште потребно у Цркви одложити у страну — он само спречава да се молимо и спасавамо». Прихваћено је мишљење да су тако учили свети Оци. Али, да ли је тако?

Ако се непосредно обратимо текстовима светих Отаца, можемо видети да нигде нема никаквих изјашњења против ума. Напро­тив, уму се придаје веома важна улога у аскетском подвижништву. Светитељ Григорије Палама пише: «Само је мисаона и разумна природа душе саздана Богом у вишем степену по образу Божијем... «Образ» се не налази у телу, већ у уму, вишем делу човековог бића. Када би у човеку било нешто више од ума, тада би се «образ» налазио тамо». 1 (1 Човек. Мислиоци прошлости и садашњости о његовом животу, смрти и бесмртности. М., 1991. с. 153-154, такође: Георгије Мандзаридис, Обожење човека. с. 9.) Њега подржава светитељ Григорије Богослов: он сматра да је «душа нека Божанствена струја која нам долази свише … а њен владалац је — ум». 2 (2 Св. Григорије Богослов, Дела. СПб., 1903. Т. 2. с. 178.) Преподобни Макарије Велики назива ум «управитељем срца», а преподобни Антоније Вели­ки велича га као «орган духовног раста».

«Божанственост је ум и реч... — каже светитељ Григорије Ниски, — У самом себи видиш и реч и разумевање, подражавање истинитом уму и речи». 3 (3 Свешт. Андреј Лоргус, Православна антро­пологија. с. 178.) Ум је, по мишљењу Отаца, «до извесног степена сродан Богу, служи као Његов умни образ, и управо зато можемо да сазнамо нешто о природи Божанства» (Ориген). 4 (4 Исто. с. 178.)

Зато Оци саветују да ум «вежбамо, да би био светао и чист и да би могао правилно да разликује шта се захтева од нас, да би очистио душу од страсти и украсио је врлинама». 1 (1 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. М., 1996. с. 44.) Ум је нужан да би се душа очистила од страсти. «Страст је неразумна љубав, — објашњава преподобни Максим Исповедник, — или слепа ненавист». 2 (2 Преп. Максим Исповедник, О љубави//Дела. М., 1993. с. 126.) Дакле, избављење од страсти могуће је путем разумевања – путем привођења неразумне љубави разумној, или стицањем зрелости у души, која одстрањује њено слепило. Али «ум је у души», говори преподобни Јован Дамаскин, исто што и «очи у телу», — он је «дух» који созерцава то што се дешава у души. 3 (3 Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере. Репринт. М., Ростов-на-Дону, 1992. Књ. 2, гл. 13. с. 213.) Зато управо он избавља душу од слепила и исцељује је од страсти. Очишћење од страсти представља најважнији задатак у делу спасења, стога ум поседује и сотериолошко значење. Уз помоћ ума долази до обожења човека. У почетку се, каже светитељ Григорије Палама, ум присаједињује Божанској светлости, а кроз њега и тело постаје подобно светлости. По важности која одређује духовно делање, занимање умом налази се на другом месту после молитве. «Све слободно време после молитве, — поучава Никодим Светогорац, — употребљавај на читање и размишљање». 1 (1 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 314.)

Такав однос светих Отаца према разуму потиче из Светог Писма. Почетак је мудрости — страх Господњи, — поучава у причама Соломон, — и знање је светијех ствари — разум (Књига Проп. 9,10). Ако је помоћу разума могуће спознати Свето, онда је његов значај у духовном животу непроцењив. Зато се стицање разума у Светом Писму разуме као благословено дело, које води човека ка блаженству (Књига проп. 3, 13). Апостол Павле, обраћајући се Ефесцима, моли их да не живе више као што живе многобошци у ништавности свога ума, јер је њихова мисао помрачена (Еф. 4,17-18). Он их позива да скину са себе старога човека који пропада због варљивих пожуда, па да се обнове духом свога ума и да обуку новога човека (Еф. 4,22-24). Треба подвући да облачење у новог човека апостол везује са обнављањем ума. Уопште је нови човек дужан да уђе у пунолетство ума. Не будите детињастих мисли , — поучава апо­стол Коринћане, — у злоћи будите нејаки, а мислима будите зрели људи (1 Кор. 14,20).

Ум је, по мишљењу апостола, дужан да учествује у молитви. Молићу се Духом, — говори он, — али молићу се и умом (1 Кор. 14,15). Ове речи немогуће је спојити с тврђењем појединих свештеника да ум у време молитве треба да буде искључен. Зато је, по њиховом мишљењу, добар црквенословенски језик, јер је текст неразумљив, — ум не узима учешће у молитви. По тој логици, онда је још боље молити се на латинском или на језику неког афричког племена – ту већ ништа неће бити разумљиво и ум се не може укључити у молитву чак ни при постојању усрдне жеље.

Но, без ума је духовни живот немогућ, јер је живот духа у човеку везан са умом посредством речи. «У човеку су ум, реч и дух, — каже преподобни Григорије Синаит, — и нити ум бива без речи, нити реч без духа, већ су увек један у другом, и сами по себи. Ум говори посредством речи, а реч се пројављује посредством духа». 1 (1 Свешт. Андреј Лоргус, Православна антро­пологија. с. 156.) Дакле, ако заиста искључимо ум у молитви, онда таква молитва не може бити духовна.

Молитве које су саставили свети подвижници несумњиво одражавају њихов молитвени опит и имају вероучитељни смисао. Ако је молитва неразумљива ономе који се моли, бесмислено је говорити о усвајању њеног садржаја. У таквом случају молитва постаје нека магијска мантра која делује просто због њеног изговарања (ex opere operato). Но благодатна молит­ва, по мишљењу Отаца, увек је повезана са умом. «Благодат се, — говори Дијадох Фотикијски, — скрива у дубини ума, у умном осећању». Пре­подобни Евагрије Понтијски називао је молитву беседом ума са Богом. Зато је неопходно изучити језик молитве (учинити молитву разумљивом), јер на том језику ми разговарамо са Богом.

У аскетској традицији молитвени подвиг који омогућава приближавање подвижника Богу назива се умним делањем, не срдачним, већ управо умним. Оно је повезано с произношењем речи и спознајом смисла садржаног у тим речима, тј. са духовним размишљањем. Размишљати без ума није могуће. Да би се у молитви сачувала нит разумевања, подвижници препоручују да се при појави првих знакова аутоматизма успори њено произношење, па чак и прекине.

Псалтир, по коме су се у сва времена молили подвижници-аскете, садржи псалме који имају карактеристично упутство: «у ра­зум». Размишљање је — важно дело у аскетици. Умеће поређења смисла речи и извођење правилних закључака на основу тога омогућава откривање лажи и помаже да се избегну. Такво умеће се још назива логика. Но са одбацивањем ума ми одбацујемо и логику, — а тиме себе лишавамо главне борбе с лажју. Не сме се заборавити да је у Писму «оцем лажи» на­зван ђаво (Јн. 8,44), а да је једно од имена Божијих — Логос. Јер Господ твори правду (Пс. 102,6) и љуби правду (Пс. 32,5). Логика је лек од заблуда незрелог или нездравог ума. Логика дејствује до одређених граница; откривење о Богу могуће је изразити само логичким парадоксом — антиномијом. Но то не значи да се свака противречност у здравом смислу (у формалној логици) може оправдати одговарајућим парадоксом. У тој сфери логика потпуно испуњава своју функцију.

Свети Оци су имали веома озбиљан однос према нарушавању логичког устројства мисли. Светитељ Григорије Ниски у канонској посланици пише о томе: «...греси који се односе на мисаону способност душе, признати су од Отаца као веома озбиљни». Ло­гика је неодвојиво својство разума, - без логике нема ни самог разума. Нарушење у логици је нарушење разума; без разума човек постаје незаштићен у односу на лажи, а лаж доводи до моралног пада. Зато нас Писмо и позива: Чувај здравомислије и разборитост (Књига проп. 3,21).



Многи светитељи који нису поседовали велике способности расуђивања, имали су изузетно развијено морално осећање које им је помагало да разликују оне суптилне нијансе греха, над којима се ми чак никад и не замислимо, — то је нарочити дар Божији. Код грешног човека морално осећање је у знатном степену атрофирало, и он без разума не може: својство ума као што је непристрашће чини га незаменљивим при моралном избору. Оно проверава све покрете срца, све његове импулсе — и тамо где ти импулси прелазе у страст, разобличава ту страст у лажи коју открива кроз противречност мисли.

Срце напојено лажју не може да пружи истински мир. Но разум, који се обнавља кроз логику и истину, може да утиша срце усталасано лажима — он формира и осећања. Светитељ Филарет (Дроздов) на примеру проповед­ника показује како ум дејствује на срце. «Убеђеност ума проповедника, — пише он, — сама по себи у њему поново рађа живо осећање срца». «Неправилна осећања су – од ума», — говори преподобни Јован Лествичник. А преподобни Максим Исповедник повезује настанак зла с неправилним односом према уму: «Кажу да зло не би постојало у бићима кад не би било силе која привлачи њему. Но та сила није ништа друго до занемаривање природних енергија ума». 1 (1 Преп. Максим Исповедник. О љубави//Дела. М., 1993. с. 118.) «Узрок страсти је — осећање», — открива нам тајну настанка страсти преподобни Јован Лествичник. Страст почиње емоционалном привезаношћу, пријатним осећањем. И жена видећи да је дрво... милина гледати и врло драго ради знања (Пост 3,6) — тако се у Библији говори о томе шта је претходило грехопаду.

Човек није хармонично биће (као што су тврдили древногрчки философи), већ хијерархично. Емоционална сфера у тој хијерархији заузима потчињени положај – нижи од духовне и умне сфере. Управо због тога што је емоционална сфера слабији део у хијерархијском устројству човека, у аскетици постоји принцип потискивања душевних емоција и борбе са страстима помоћу ума (умно делање), јер «неправилна осећања» (страст) происходе од ума. Но, «спремиштем помисли» подвижници називају срце, јер помисли (тј. страсне емоционалне привезаности) долазе кроз њега. Трезвеност је борба ума за чистоту срца, јер слепо срце код палог човека не разликује ове привезаности. Дати срцу на вољу – значи дати неконтролисану власт страстима. Ум поседује способност самоконтроле, самоограничења, и зато човек, ослањајући се на свој разум и логику, може да разликује и контролише своја осећања.

Сам аскетски подвиг спасења почиње стицањем расуђивања без кога се, по мишљењу светих Отаца, не може приступити никаквом делу. 1 (1 Светитељ Василије Велики каже да се ниједно дело не може чинити без расуђивања.) Нека је само сваки потпуно уверен у своје мишљење (Рим. 14,5), — поучава апостол. У грехопаду првог човека, иако је срце било побеђено више него ум, ипак је прво пострадао ум. «У Адаму ум није само пао, већ је први побеђен, — говори светитељ Григорије Богослов, — и ономе што је преступило, томе је спасење било најпотребније». 2 (2 Јер. Олег Давиденков. Догматско богословље. с. 108.) То значи да је прво ум морао да буде очишћен и обновљен. «У којој мери човек очисти свој ум, у тој мери он види славу Бога», — говори преподобни Јефрем Сирин. «Јер као што светлост очију, сјединивши се са сунчевим зрацима, постаје савршено светло и на тај начин омогућава виђење чулних предмета, тако и ум, поставши једно са Господом, благодарећи томе јасно сагледава духовне предмете», 3 (3 Триод. 1,3,28. Георгије Мандзаридис, Обожење човека. с. 28.) — као да продужава његову мисао светитељ Григорије Палама. Очишћење ума у аскетици представља се као борба са ђаволом. Преподобни Силуан Атонски каже о томе: «Ум се са умом бори — наш ум са умом непријатеља». 1 (1 Јури Воробјевски. Руски голем. М., 2004. с. 47.) Ако човек сам не користи ум, каже старац Пајсије Светогорац, користи га ђаво.

Зато аскете увек особену пажњу поклањају уму. У аскетици чак постоји дисциплина као што је «аскеза ума», — интензивно читање и размишљање које омогућава очишћење ума. И таква пракса нипошто не противречи опиту молитвеног подвига већ, напротив, и саму молитву чини делотворнијом. Молитвени подвиг код исихаста захтева напрезање свих сила, унутрашњу усредсређеност, у чему ум има улогу руководитеља или координирајућег центра. Благодарећи умним силама могуће је усредсредити силе и енергије, а и супротно, расејати их, усмерити део силе на неко неопходно дело, не остављајући главно – молитвени подвиг. Светитељ Григорије Палама у «Тријадама» 2 (2 Полемичко дело св. Григорија Паламе, написано с циљем да разобличи учење Варлаама Каламбријског, у коме светитељ излаже основе исихазма.) описује тај координациони принцип рада ума, називајући га «умом-епископом».

Богу нас приближава покајање. Свети Оци су називали покајање другим крштењем, које нас сједињује с Богом. 1 (1 Преп. Јован Лествичник, Лествица. СПб., 1996. с. 70.) Да би се покајали, неопходно је увидети свој грех, — ум, по мишљењу Отаца, види грех. «Почетак просвећења душе и признак њеног здравља, — каже преподобни Петар Дамаскин, — јесте почетак сагледавања својих сагрешења, по свом мноштву сличним морском песку». 2 (2 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 2. с. 410.) Спасење није могуће без покајања, без сазнања свог греха. Но свест о греху, његова спознаја није могућа без његовог именовања, а именовање није могуће без расуђивања. «Расуђивање код почетника је истинско познање свог душевног устројства, — поучава преподобни Јован Лествичник, — код средње узнапредовалих оно је умно осећање које непогрешиво разликује истинско добро од природног и од оног које је противно добру; код савршених расуђивање се налази у душевном разуму, дарованом Божанским просвећењем, који својим светилом може просвећивати и оно што је тамно у душама других». 3 (3 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 180.)

У пракси Цркве тајинству приступања Телу и Крви Христовим увек претходи покајање. Но, тај после крштења најважнији чин у Писму је назван грчком речју metanoia, што се најправилније преводи као «преумљење». Преображавајте се обнављањем свога ума, да бисте могли да разаберете шта је воља Божија (Рим. 12,2), — поучава апостол. Чини се да је познање воље Божије сазнајни, умни акт. Зато је и сам хришћански пут ка Богу — пут формирања (развоја) правилног сазнања. Пази на самога себе и на науку, истрај у томе. Јер чинећи ово спашћеш и самога себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16), — заповеда нам апостол Павле. Но, без размишљања није могуће савршити никакву промену ума. Светитељ Игњатије Брјанчанинов, уопштавајући опит древних отаца-подвижника, пише о улози размишљања у аскетици: «Људи обично умањују значај мисли, јер нису довољно пажљиви при примању мисли. Но, примање правилних мисли рађа све добро, а примање лажних мисли рађа све зло. Мисао је слична бродском кормилу: од невеликог кормила зависи смер, а у великој мери, и судбина читаве огромне машине». 1 (1 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 4. с. 509.) «Лажним мислима, — објашњава светитељ, — увек саприсуствује и садејствује тамни и лукави дух прелести. Отац лажи је — ђаво, тако говори Еванђеље; лаж је — ђаволско својство. Усвојивши лажне мисли усвојио си ђавола, ступио у сродство са одбаченим ангелима, удаљио се од сједињења са Богом, учинио то сједињење неприродним. А онај ко је туђ Богу — туђ је спасењу и духовном животу.

Чувајмо себе од лажних мисли и срдачних осећања које из њих проистичу. Из таквих лажних мисли и осећања састоји се такозвана «прелест», или самообмана, која има безбројне видове - према степену и врсти лажних мислих и осећања које човек прихвата као истините». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Писмо 58//Дела. СПб., 1905. Т. 4. с. 524-526.)

У светоотачком богословљу ум није супротстављен срцу, како се то данас често мисли. Напротив, свети Оци говоре о браку ума и срца, у коме се ум и срце хране један од другог, стичу нова својства - присутна у преобраћеном човеку. «Умна или унутрашња молитва, — објашњава Никодим Светогорац, — настаје када човек, сабравши ум унутар срца, отуда не гласном већ безмолвном речју узноси своју молитву Богу». 2 (2 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидиљива Борба. с. 286.) У том сједињењу «ум се, — по речима преподобног аве Исаије, — стара о души и храни је непрестано, док она не роди с њим и он не васпита њену децу. И, на крају, они постају једно срце, душа се покорава уму». То старање ума о срцу се и назива њиховим браком.

Духовни живот поседује целовитост која обухвата «све структуре човека». Рушење те целовитости руши човека. Ум, одвојен од срца, хладан — неспособан је за саосећајност којом га прожима састрадално срце. Али и осећајно срце не може без ума пројавити истинско саосећање и љубав, јер нема у себи неопходну чистоту и умеће да распознаје лажна осећања. Свети Оци називају срцем обновљену целосност човекове природе у браку ума и срца.

У аскетици постоји одређени ред у духовном делању. Свети Оци, светитељ Игњатије Брјанчанинов говори о том реду, «прво уче обуздавању нечистих стремљења нашег тела, да би се оно учинило лаким, способним за духовну делатност, а затим се обраћају уму, исправљају његов начин размишљања, чистећи га од мисли које смо усвојили по нашем паду, замењујући их мислима обновљеног човековог бића, живо изобра­женог у Еванђељу. Са исправљањем ума свети Оци се старају о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце је теже од очишћења ума: ум, убедивши се у исправност нове мисли, лако одбацује стару, лако усваја нову; но заменити навику другом навиком, осећање другим осећањем, то је – труд, то је – напорна, дуготрајна делатност, то је – борба невероватна». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Писмо 44//Дела. СПб., 1905. Т. 4. с. 497-500.)

Господ тачно указује на извор из кога проистиче све зло света, и тај источник није ум, него срце човека. Он говори: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле (Мт. 15,19). Све док је злодело само мисао, њега је лако могуће разобличити благочестивим размишљањем. Када га неразумно срце прими, оно постаје опасно јер се може остварити - много је теже победити зло у стадијуму срдачног примања. Зато подвижници увек гаје опрезан однос према неочишћеном срцу. «Ја не знам за други пад монаха, — поучава ава Доротеј, — осим оног када он верује свом срцу». 2 (2 Митр. Трифон (Туркестанов), Древнохришћански и оптински старци. М., 1997. с. 82.) Зато се слободна срдачна молитва строго забрањује пре распознавања и очишћења срца.

Чистота срца зависи од чистоте ума: ако у уму нема прљавих мисли, неће их бити ни у срцу. Светитељ Теофан Затворник у писму будућем старцу Теодосију Каруљскоме пише: «Ако се пази на себе и исправљају мисли и разлуче осећања и правилно се обнове и држе, све ће доћи у ред... Не допуштај зле мисли — и заувек ћеш затворити двери своје душе за сатану». 1 (1 Руски Паломник. 2001. № 24. с. 105.)

Ако се непросвећеном срцу пусти неконтролисано на вољу, човек може «упасти у уображавања и маштања», а то је, по мишљењу Отаца, «својство неразумних животиња, а не својство разумних бића». 2 (2 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 171.)

Маштање (тј. уображавање, фантазирање) подвижницима се није дозвољавало — сматрано је ђаволским наговором, а сам ђаво је називан фантазер. «Реалност, — каже преподоб­ни Јустин (Поповић), — у суштини није ништа друго до логосност». 3 (3 Преп. Јустин (Поповић), Достојевски као пророк и апостол православног реализма. Минск, 2001. с. 15.) У изображењима која користи маштар, садржај и форма су сједињени, при чему садржај нема ону јасност као у појмовима-речима. Ова мешавина садржаја и форме може довести до деформације сазнања (прелести) — имагинарна реалност може бити прихваћена као истинска реалност, што се и дешава у лажи. Зато је свако изображавање на молитви забрањено. Речи молитве, будући да имају јасан садржај, не дају подвижнику могућност за изображавања. Отуда савети да се проникне у смисао прозбе као и да се прекине молитва када се садржај молитве затамни. 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, расуђујући о карактеру руске културе, примећује у њој два веома интересантна аспекта. «Важно је разликовати духовна и душевна устројства, — пише он. — Ову разлику можемо у датом случају овако одредити: «дневна» култура била је култура духа и ума, то је била и «умна» култура; док је «ноћна» култура област маштања и изображавања... У суштини, унутрашња динамика културног живота увек се одређује узајамним дејством таквих устројстава и стремљења» (Прот. Георгије Флоровски, Путеви руског богословља. Париз, 1937. с. 3).) Молитва је сазнајно дело, не само емоционално општење. Молитва је и ученичко дело, јер су највећи део молитвених текстова — поучни текстови.

Изображења су подвижници називали «свој­ством неразумних животиња», тј. само изображење су доводили у однос са душевно-телесним нивоом који поседују и животиње. «Изображење је спо­собност формирања и задржавања образаца — способност примитивна... најнижа, — поучава светитељ Теофан Затворник. — Већ због тога не треба дозволити преношење изображења на вишу област каква је молитва... Ако допустите изображења, то јест, опасност од молитве маштаноме ... Запамтите шта је речено о старцу који је образно представљао Бога. Када су му објаснили да тако не треба да чини, рекао је: «Узели сте ми Бога!»... А од њега нису узели Бога, већ његово маштање». 1 (1 Св. Теофан Затворник, Зборник писама. М., 1900. с. 24-25.) Про­цес мишљења је неодвојив од разумевања речи, а то омогућава да човек не скрене на нижу сферу него да се присаједини вишој, духовној, Јер је реч Божија жива, и делотворна, и оштрија од сваког мача с две оштрице, те досеже до растављања душе и духа, зглавака и мождине, па суди мислима и смерањима (Јевр. 4,12).

Ко је дубоко испитао своје срце, тај се могао убедити да његово срце представља џунглу — са чудним, егзотичним биљкама, где не допире светло, и мноштвом дивљих животиња. Загревање таквог срца може довести до бујања растиња у џунгли која ће потом сасвим престати да пропушта светлост, када ће се у непрегледној тами развити крвожедне грабљивице. Само чисти срцем... могу Бога видети (Мт. 5,8) — безосећајно срце није способно да Га види и да спозна Његову вољу. Поверење необузданом и «необрезаном» срцу јесте поверење својим страстима. Зато је неопходно да наше срце слуша ум који је способан да га просвети. «Који има богољубив ум, тај је просвећен срцем и гледа Бога умом својим, — открива тајну умозрења свети Атанасије Велики. — Као што је тело без душе мртво, тако је душа без ума неделотворна (бесплодна) и Бога не може имати као достојаније своје».

Преподобни Исак Сирин открива и другу тајну ума, чија созерцања воде «у област савршене љубави». Љубав се «усељава у чисту душу». Но, чистота душе стиче се увођењем ума у созерцање. «Ово созерцање, — поучава он, — постаје храна ума, док не дође у стање да прими созерцање које је више од првог, јер једно созерцање води човека у друго, док ум не буде уведен у област савршене љубави». 1 (1 Преп. Исак Сирин. Подвижничка слова. Слово 55. М., 1858. с. 389.) Свети Оци уопште приписују уму ову вишу созерцатељску способност. Митрополит Филарет (Дроздов) пише: «Неопходно је... да никакву, чак ни у тајни скривену премудрост не сматрамо туђом и таквом да нам не принадлежи, већ да у смирености устројимо свој ум ка Божанственом созерцању». 1 (1 Беседа на дан обретења моштију св. Алексија. Прот. Георгије Флоровски, Догмат и историја. с. 130.)

Само хришћанство, по речима светитеља Григорија Ниског, «јесте уподобљење Божанству». 2 (2 Св. Григорије Ниски, Дела. М., 1868. с. 217.) Хри­стос назива Себе Истином, зато уподобљење Божанству јесте уподобљење Истини, следовање Истини. Но зар је могуће такво уподобљење одбацивањем словесног, умног делања, јер ми Бога нашег још називамо Слово. У том уподобљавању ум је најважнији помоћник. Може се рећи да без ума нема хришћанства, јер је без ума немогуће уподобљење Христу.

Хришћани никада нису одбацивали знање о свету, ученост, а такво знање захтева напрезање ума. «Сваки који има ум, — поучава светитељ Григорије Богослов, — признаје да је ученост за нас прво добро. И не само благородна уче­ност, која... за свој предмет има спасење и лепоту оног што се созерцава умом, већ и ученост спољашњу, које се многи хришћани из незнања гнушају као непоуздане, опасне, која удаљава од Бога». 3 (3 Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве. М., 2001. с. 113.) У том погледу нам свети Оци дају пример разноврсних знања. Блажени Јероним каже: «Не знаш чему више да се дивиш у њима: дубоком разумевању речи Божије или светској учености». 1 (1 М. А. Новоселов, Писма пријатељима. М., 1994. с. 248.) Светитељ Филарет (Дроздов) тачно одређује однос истинске вере према знању: «Вера Хри­стова— није у непријатељству са истинским знањем, зато што није у савезу с незнањем». 2 (2 Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве. с. 109.)

У православној иконографији постоји икона Богородице «Увећање ума». Како повезати духовну праксу молитве пред овом иконом с тврђењем појединих свештенослужитеља о ненужности ума? Из житија преподобног Сергија Радоњежског и светог праведног Јована Кронштатског знамо да су и један и други у дечјим годинама имали озбиљне тешкоће у учењу - због одсуства интелектуалних способности. Ако за светост ум не би био нужан, онда је неразумљиво: зашто их Бог није оставио у блаженом незнању чистоте њиховог срца, већ их је ипак подстакао на молитву и дао им блиставе умне способности?

Човек је образ и подобије Божије; он је призван на савршенство, на савршенство које поседује Бог (Мт. 5,48). Наше расуђивање било би веома чудно ако би сматрали да Бог не поседује савршенство ума. Зато човек, улазећи у Једино Тело Христа – у Цркву, уопште не сме да одбацује ум, већ је, напротив, дужан да га усавршава.

Ово што је казано у потпуности доказује да православно Предање не садржи у себи негативан однос према уму, који се код нас појавио у последње време. Напро­тив, и у Светом Писму и код светих Отаца у аскетској пракси сва важнија духовна делања која приближавају човека Богу и воде га на пут спасења, једнозначно су повезана са умом. 1 (1 Сагласно 19 правилу VI Васељенског Сабора, «предстојатељи цркве... Пак и кад се породи какав спор о некоме мјесту у светом писму, никако друкчије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи». Зато они који излажу и објашњавају улогу разума противно учењу светих Отаца, иступају против тог правила.) У делу спасења ум је инструмент моралног усавршавања, узрастања личности и формирања духовности.


Узроци појаве неповерљивости према разуму
Како се код нас појавио неповерљив однос према разуму? Обратимо се историји. У XVIII веку Црква се суочила с рационализмом и слободoумношћу које је западни ветар нанео у Русију и који су, како се у то време дешавало сa свиме што нам је долазило из Европе, брзо ушли у моду. Децу из виших слојева друштва васпитавале су придошле француске дадиље, које су им заједно с француским језиком преносиле идеје нове философије, карактеристичне за епоху Просвећења. У тој философији изложено је оно што је западно богословље иначе садржавало и што је некритички усвојено од западних отаца заједно са основама грчке философије, у којој је интелектуализам био подигнут на виши степен. У њој је интелектуално засенило реално и самим тим везивало човека у окове рационализма. У XVIII веку рационализам је иступао под знамењем науке, чији је ауторитет у то време био неоспорив, а оповргавање мишљења философа као што су Дидро, Волтер, д'Аламбер, сматрало се лошим тоном, доказом незнања и заосталости.

Чак су и у општеобразовним школама постојале најстроже инструкције да се Стари Завет обавезно предаје у оквиру нових тенденција. Професор П. В. Знаменски пише: «Да не би децу заразили сујеверјем и фанатизмом, учитељима се препоручивало да ученицима не причају о чудима, о старозаветним погубљењима, о Страшном Суду, о вечним мукама и сличним стварима, већ првенствено о моралним правилима и природној религији, као и да више пажње посвете трпељивости у вери». 1 (1 П. В. Знаменски, Историја Руске Цркве. М, 2000. с. 409) Плодови таквог протестантског «просвећења» одмах су се појавили — занемаривање поста и обреда, подсмевање «свештенству, крсним ходовима, молитвама за упокојене, поштовању светих икона итд.». 2 (2 Исто. За контекст овог чланка важно је поменути да је отац протестантизма Лутер био принципијелни противник разума — назвао га је «блудницом ђавола».) Свест протестантствујућих се коренито изменила. У обредима и тајинствима они су видели само символе, у богослужењу су савршавали само проповед, а смисао хришћанског живота сводили су на морал. Због овакве рационализације ум је постепено губио везу са својим духовним источником и проглашен је самодовољним: настала је нова вера, која је водила из Цркве, — вера у интелект. Ум, призван да оствари главне вредности у животу, био је усредсређен на другостепене вредности, неважне, а понекад и сасвим баналне. То је била истинска болест ума, која је утицала и на стање духа.

Болест је захватила и свест народа, разарајући заједницу изнутра. Изворе ове болести проучили су руски религиозни философи и њено порекло повезали са усмерењем «европског ума које је пројавило једностраност». Зато је «живот био лишен свог суштинског смисла. Многовековна хладна анализа разрушила је све основе на којима је стајало европско просвећење од самог почетка свог развитка, тако да су му сопствени фундаментални почеци (тј. хришћанство) постали страни и туђи... а његова непосредна својина постала је та иста радикална анализа која га је разрушила, тај самопокретачки нож разума који не признаје ништа осим себе и свој лични опит, тај самовласни интелект, логичка делатност, удаљена од свих сазнајних сила човека». 1 (1 И. В. Кирејевски, О карактеру просвећења Европе//Прот. В. В. Зењковски. Историја руске философије. Париз, 1989. Т. 1. с. 232.) Тако је, по мишљењу Кирејевског, настала ова болест. Њен развој он упоређује са укорењивањем «прелес­ти. «Разум се, — пише он, — лако претвара у умну лукавост, срдачно осећање у слепу страст, лепота — у сан, истина — у мишљење, врлина — у самодовољност, а театралност постаје неодвојива сапутница живота… као што маштање служи као њена унутрашња маска». 2 (2 Исто. с. 232.) Преподобни Амвросије Оптински пише о религиозном утицају рационализма: «У кругу учених форсира се мишљење да уопште нема ни бесова». 1 (1 Преп. Амвросије Оптински, Зборник писама мирјанима. Сергијев Посад, 1908. с. 211.) Прво су одлучили да нема бесова, а затим да нема ни Бога. Деветнаести век је прешао у двадесети на још неукроћеном али снажном и младом коњу атеизма.

Свети су предосећали где води такав рационализам, — они су јасно видели будуће социјалне катастрофе и бунт народа против Бога. «Ум, — пише светитељ Теофан Затворник, — треба да слуша оно што је заповеђено Господом. Чим почне да издаје законе, писаће ко зна шта, рушиће и моралне и религиозне и животне и политичке поретке, све ће се суновратити на дно. За друштво је велика несрећа када у њему дају уму слободу да једри, не задржавајући га Божанственом истином! То је гнев Божији. У том замаху умног својесвиђања најбоље је спасавати се простотом вере». 2 (2 Св. Теофан Затворник, Кратке мисли за сваки дан у години по црквеном чтенију из Речи Божије. с. 179.) Народ се скривао од тог безумља у простоту вере, у неповерење према «идејама», којима су га прљали народни агитатори. И у томе је народ био у праву, но невоља је што је његово неповерење у интелигенцију прерасло у неповерење у ум као такав.

Данас, због трагичног прекида прејемствености богословске мисли, ми се већим делом хранимо оним што је урађено до револуције. Погледајте своју полицу с духовном литературом — видећете да су на њој углавном издања до 1917. год. тј. до времена када је Црква била присиљена да се бори са рационализмом. Такав однос према уму у то време био је оправдан и разумљив. Но сада нам прети друга (супротна) опасност — и­рационализам и мистицизам неопаганства и окултизма. Зато је исказивање неповерења уму, још у тако категоричкој форми, данас просто опасно. То је исто као када би нас напала нека суперсила, опремљена најновијим наоружањем, а ми повикали: «Браћо, наоружајте се — спремите пушке, сабље, лукове и стреле!» Такав позив би у време реалног рата био очигледна глупост — на њега се нико не би одазвао, а они који позивају били би или суманути или издајници. Но, на жалост, у духовној борби таква глупост није толико очигледна.

Свети Оци уче да је у грехопаду човек изгубио целосност, његов ум се уместо познања Истине, Лепоте и Љубави усмерио на познање спољашњег света и самим тим изгубио способност спознаје непролазних, вечних вредности. Да би обновили целосност човека, неопходна је обнова умног достојанства, а у умној способности - спознаје вечних вредности. Немогуће је обновити целосност човека, не обновивши у њему изгубљену спознајну способност ума. Рационализам и мис­тицизам (ирационализам) су крајности на путу познања Бога; они сведоче о наставку распада целосности човека. Без моралне обнове човека рационални и мистички путеви воде у духовни ћорсокак. Рационално познање Бога је немогуће због ограничености и нејасности појмова које користимо. Преподобни Симеон Нови Богослов говори о томе: «Оплакујем род људски јер, иштући необичне доказе, људи наводе људске појмове и речи – и мисле да изображавају Божанско јестество». 1 (1 Симеон Нови Богослов, Божанствене химне. Сер­гијев Посад, 1917. с. 272.) А мистичко познање без истинитог учења постаје не боговиђење већ бесовиђење.

Наука је прогласила разум и веру неспојивим. Та лажна алтернатива задржала се у нашој свести. И сада, стичући веру, ми одмах одбацујемо разум и упадамо у мистицизам. Но то је друга крајност. Мистичко познање без трезвеног приступа и правилних основа вере може постати откриће другачијег духовног света од оног који се откривао светима. Зато је познање Бога могуће само у целосности. Размишљање је неопходна етапа обновљења целосности човека. Без те етапе (без школе трезвености) срдачно буђење може постати погубно за оног који тражи Бога , — он може наћи не Бога већ демоне. Таквих случајева у историји подвижничког делања налазимо на хиљаде.
О вези ирационализма с мистицизмом и демонизмомПојава рационализма на Западу заправо је повезана са одбацивањем разума у делу спасења, јер крајности су увек узајамно повезане. Западни оци, прогласивши тезу о несазнатљивости Бога, одбацили су и свако разумно поимање Бога и сједињење с Њим кроз нетварне енергије. Протојереј Јован Мајендорф пише тим поводом: «Амбис између вере и интелекта, између Бога и пале човекове природе, наслеђен од Августина, сачуван у томизму и још распрострањенији у номиналистичкој схоластици Окаме, остао је општи признак западног хришћанства, како пре тако и после Реформације». 1 (1 Прот. Јован Мајендорф, Православље у савременом свету. с. 178.) Зато је рационализам постао нека врста компензујуће реакције на искварени опит присаједињења Божанству. Но такав рационализам је само лош мистицизам, покушај да се пустота у мистичком опиту попуни рационалним и јуридичким категоријама. Одсуство истинитог учења увек води ка лажном мистичком опиту.

Ми не знамо сву озбиљност данашњег духовног непријатеља — мистичког ирационализма. Понављајући те категоричке формуле одбацивања разума, ми невољно подржавамо ирационализам, јер је идеја ненужности ума — чисто источна и окултна идеја. У Православљу, убеђени смо, такве идеје нема, али у медитационој пракси будистичких монаха идеја о ненужности ума је фундаментална, јер је достизање нирване, по мишљењу будиста, могуће само кроз одсецање ума. «Потребно је достићи пасивно стање, немишљење, коначно пристаниште, нирвану, спокој», 1 (1 В. А. Кожевников, Будизам у поређењу са хришћанством. Петроград, 1916. Т. 2. с. 321.) — овако учи Буда. Ако је молитва — сазнајно дело, медитација је — рушење сазнања. Одбацивање ума увежбава се одређеном медитационом техником, која постепено води човека ка одбацивању мишљења. Но није ли то упадање у стање «неразумних животиња», о коме нам говоре подвижници–аскете? Јер одбацујући ум, човек одбацује и савест која га разобличава кроз реч. Човјек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу (Пс. 48,21), — каже се у Писму. Да, животиња поседује одређену целовитост – у њој нема раздвојености коју савест открива у човеку. У својим осећањима и представама животиња веома целовито доживљава свет; то је чини веома силном, способном за нешто што човек у својој раздвојености не може да постигне.

Превазићи раздвојеност могуће је не само путем умртвљења ума и савести, него и на други начин, који је достојнији човека. То је пут дуге словесне молитвене борбе (невидљиве борбе) са страстима, просвећења срца умном молитвом и духовним размишљањем. Овде се целосност не достиже одбацивањем словесности, већ сазревањем, стицањем пуноће разумевања. То и јесте «молчаније и тајна будућег века», о којој нам говоре свети Оци. 1 (1 Исус, опраштајући се с ученицима, обећава да ће наступити дан када Га ништа неће питати (Јн. 16,23).) «Исихија, — пише В. Н. Лоски, — то је особен хришћански израз бестрашћа, када се делање и созерцавање посматрају не као два начина живота, већ се, напротив, сливају у остварењу умног делања». 1 (Јури Воробјевски, Руски голем. с. 257.) Бестрасност даје подвижнику преизобилну благодат и такву власт над стихијама и материјом која је за наше екстрасенсе незамислива. Но то је доступно само ономе који је стекао љубав према свој твари и стога никада не користи ту власт на зло. Молчаније подвижника јесте верност Христу - Логосу и следовање Њему у аскетском подвигу. Молитва – то је словесна духовна пракса, али је њен циљ — безмолвије. «Молчаније будућег века» — није просто ћутање, већ ћутање о неизрецивом. То је созерцање нетварног света који ће, по речима светитеља Григорија Паламе, хришћани созерцавати у вечности.

Одбацивање подвига превазилажења себе у словесности је - издаја Христа, изазов Богу, покушај да се присвоји спокој и целосност на прозивзаконит, бесловестан начин. То ће увек бити осуђено на неуспех, јер је немогуће украсти «молчаније будућег века» и живот вечни. Светитељ Григорије Ниски повезује смртност са бесловесношћу. «Мртвост је са природе бесловесних, — пише он, — пренесена на природу створену за бесмртност, — могућност умирања која је била одлика бесловесне природе». 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, Догмат и исто­рија. с. 192.)

Теозофи тврде да се «зло родило с првом искром свести». 2 (2 Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 267.) Но, ако је то тако, онда је борба са свешћу борба са злом. Из такве теорије рађа се и магијска пракса одсецања свести. Маг уз помоћ различитих средстава потискивања свести (укључујући наркотике и хипнозу) бежи од речи и превазилази раздвојеност, уподобљавајући се «бесло­весним тварима». То му омогућава везу са духовима, који испуњавају његове наредбе. Власт даје осећање целовитости — достигнуте зре­лости. Међутим, то заправо води ка рушењу човека као целосног универзалног бића, усмерава га не ка духовном узрастању већ ка деградацији. Маг и хипнотизер, да би угушили вољу другог човека, теже да елиминишу отпор његовог разума, да искључе логички део његове свести. Ако покушате да се критички односите према хипнотизеру, та критика ће у њему изазвати невољну агресију (он ће вас најпре удаљити из просторије). Занимљиво је да тачно такву реакцију често изазива осмишљена молитва неког од присутних, јер и критички однос и молитва руше мост који хипнотизери граде са подсвешћу својих «потчињених». Но то је веран признак нечистоте духа, везе са злобним демонима, јер је казано: Не разобличавај нечастивца, да те не омрзне; разобличавај мудрог, и љубиће те (Прич. 9,8).

Занимљиво је да усвајање масонског мистичког опита претпоставља одбацивање разума. «Сав религиозни опит, — описује опит масона протојереј Георгије Флоровски, — расплињује се у неком таласању заводљивих и тескобних доживљаја... Разуму и његовим појмовима супротставља се Откривење. Но не само откривење, историјско или писано, колико «унутрашње», тј. неко «озарење» или «илуминација». Свето Писмо је неми наставник, који знацима указује на живог учитеља који обитава у срцу». 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, Путеви руског богословља. с. 137.) Занимљиво је да у роману «Чевенгур» Андреја Платонова један пролетер — градитељ комунизма карактеристично формулише смисао комунистичког устројства: «Шта ће нам ум? — Ми хоћемо да живимо како ми желимо!» 2 (2 Андреј Платонов, Сабрана дела. М., 1998. Т. 2. с. 246.)

Борба са умом има мистичку позадину. Занимљиво је сведочанство једног јогина високог посвећења. По еванђељском савету: Проверавајте духове, јесу ли од Бога (1 Јн. 4,1), он је решио да провери духа који га је водио. «Исусе, дођи у моје срце, — рекао је, — ако си Ти једини истинити Бог, ја хоћу само с Тобом да будем у вези». Затим се обратио духу: «Шакти, исповедаш ли ти Исуса као Господа? Ако не, ја те осуђујем именом Исусовим». «Затим су у току два сата, — прича он, — дух Шакти и сва енергија коју сам стекао благодарећи бављењу јогом, напустили моје тело, отишавши кроз ноге у земљу. Када сам се подигао, осетио сам суштинске промене у себи. Поново сам постао Роналд Коен, онај који сам био некада веома давно. Одмах сам схватио да у моју главу навиру мисли и да почињем да мислим. Када сам био јогин, мој разум је био савршено пуст у време када сам, макар и на неколико минута, седео непомично. Потпуно одсуство мисли. Вратила су се и унутрашња осећања. Само неколико сати раније скоро ништа нисам осећао, ништа ме се није дотицало. У буквалном смислу речи, био сам пуста љуска у којој је деловао нечисти дух». 1 (1 Сид Рот, Они су се замислили. Смелост супротстављања забрањеном. World Wide Printing Duncanville. USA 1999. с. 107-108.)

У књизи «Од чега нас желе "спасити"» игуман N на најубедљивији начин доказује да су појаве повезане са тзв. НЛО - феномен демонске делатности. Позивајући се на мишљење познатог научника В. П. Казначева, игуман пише: «На молекуларно-биолошке објекте, — тврди академик, — врши утицај немолекуларна компонента која можда има неземаљско порекло и поседује негативно пси-поље. Отров спољашње биопсихичке енергије све више испуњава околни простор човека». Влаиљ Петрович црта апокалиптичку слику својеврсног интелектуалног СПИД-а који нас очекује. Инородно поље, по његовом мишљењу, пре свега поражавајуће делује на мозак. А један поражени индиви­дуум може инфицирати и до милион субјеката! На крају, читава армија инфицираних лица почиње неадекватно да прихвата и тумачи окружујућу стварност, стварајући епидемијску ситуацију «интелектуалног слива». Ова лица, на основу својих химера образују свемогуће секте, друштвене покрете чудне оријентације, иницирају конфликте разних размера. Уверити такве људе у неадекватност њиховог мишљења и делања није могуће због органских измена у неуронима можданог система. Даљи развој болести завршава се распадом личности, али је физичка активност очувана. П­ред нама је класичан пример зомбирања човека непознатим разумним силама». 1 (1 Даниловски благовесник. М., 2001. с. 51.) Но ако демони заиста побеђују ра­зум, онда је нужно борити се не само молитвом, већ и јачањем разума, јер својство ума (и сила вере) умногоме зависи од усмерења воље, у крајњем смислу, од слободног човековог избора. Православни подвижници тврде да се већина психичких болести јавља због демонске поседнутости. На руском језику такве болести се називају - силаском с ума или лишењем ума (сумасше­ствие или умалишение). Као што је познато, неки од психички болесних пред смрт поново стекну разум. Такође је примећено да психопате поседују особену сугестибилност управо у емоционалној (бесловесној) сфери. То говори о томе да је њихова болест заправо бекство од одговорности: они су предали свој ум демонима који га нису могли запосести без унутрашње сагласности човека.

Раздвојеност, ако се не превазиђе истинским путем, изазива у души човека (на подсвесном нивоу) снажну депресију. Данас многи покушавају да превазиђу ту раздвојеност путем сурогата — нпр. падањем у транс, у коме се искључује свест. Зато људи користе алкохол, наркотике, играју уз рок музику, предају се забави. Човек постаје ствар — губи се као личност. Но сва та средства у суштини су само несвестан покушај гушења умне делатности у себи. Бунт против ума — то је бунт плоти про­тив Духа, устанак похоте на образ Божији у човеку. Премудри Соломон, прошавши кроз слично искушење, горко узвикује: Похотљиво маштање развраћа ум незлобив (Прем. 4,12). А развраћени ум није способан да се супротстави похоти.

Данашња борба против Цркве води се под знамењем борбе с разумом. Зато је одлуке Архијерејског Сабора о развоју богословских наука, о увођењу обавезног образовања за пастире, нужно разумети као директан позив на наоружавање богословским знањем и разумом, да бисмо могли да пружимо отпор ирационалним антихришћанским силама. Наставити са антирационалном усмереношћу црквених проповеди XVIII и XIX века значи — бежати са поља невидљиве духовне борбе, коју Црква данас води против легиона бесова неопаганства и окултизма.

Епоха Васељенских Сабора била је за Цркву епоха оцрковљења ума, епоха борбе с јересима које су устале на Истину. Но и сваки хришћанин у свом животу пролази кроз те етапе, као и Црква, зато за њега такође наступа време оцрковљења разума. Иначе ће хришћанин бити неспособан да се бори са оним поднебесним духовима злобе који га подстичу на похоте плоти. Зато данас, када духовни живот у Цркви почиње да се обнавља у свој пуноћи, пред пастирима стоји потпуно јасан задатак— просветити разум своје пастве, посебно свих новообраћених хришћана.

Прилог № 1:


Чин крштења мртвих младенаца схимонахиње Антоније

Да би документовано потврдили колико младостарчество може бити опасно за Цркву, навешћемо одломке из једног невеликог издања које од недавно иде из руке у руку верника и активно се пропагира међу парохијанима (посебно међу женама). У њему се приповеда о томе како је млада жена по имену Анастасија починила абортус и «са сузама се кајала због тог греха». И једном је за време молитве у храму видела како «Богородица окреће своје лице од ње».

Следећег дана, рано ујутро, она је поново отишла у храм и усрдно се молила, лијући сузе. Одједном је «неко дошао иза ње и трипут јој дотакао раме. Окренувши се, видела је Жену у монашкој одећи... Жена јој се обратила: «Зашто плачеш? Слушај, ја ћу ти помоћи. Постоје само три греха која се не опраштају: хула на Светог Духа, самоубиство, гордост. Умрло дете треба крстити». Тада јој је рекла како да се моли за њега. Анастасија је испунила правило за опроштење тог греха, које јој је даровала Богородица. Анастасија потом полази путем спасења и на крају живота постаје схимонахиња по имену Антонија. Многе је обратила на пут покајања и спасења. За њен труд Господ јој је дао дар прозорљивости.

Затим је приложен чин крштења младенаца убијених у утроби, који бисмо могли да уврстимо у неку врсту молитвеног правила, када у њему не би било веома чудног места. Навешћемо га без скраћења:

«Сви ви који сте се у Христа крстили - у Христа сте се обукли. Алилуја (3 пута).
Именује се младенац, убијен у утроби (назвати младенца обавезно мушким именом, најбоље по оцу, деди, прадеди, итд.).
Свети Јоване Крститељу, крсти мога младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи.
Свети Симеоне Богопримче, као што си примио Христа, прими на руке мог младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи.
Света Ана, пророчице, прими као кума мог младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи».

Даље следи уобичајени молитвени завршетак и препорука како и колико се молити и колико поклона савршити. Препорука се завршава потпуно неочекивано: «Ако мајка са сузама све правилно испуни, дете се ослобађа мучења и доспева у царство небеско».
Најбољи начин да се дође у Царство Небеско - ето, чини се да уопште човеку не треба дати да се роди - већ га усмртити у утроби а затим све правилно испунити. Но у Цркви нико и никада није давао гаранције спасења (чак ни за дуготрајне аскетске подвиге, а тим пре за читање неких чинова с поклонима). Обећање ове врсте говори о антицрквеном карактеру тог чина. Сам овај чин представља нарушење од свих Помесних Цркава признатог 26 правила Картагинског Сабора које забрањује крштавање и причешћивање мртвих.

Међутим, тај чин се до дана данашњег шири међу православнима и многи га из незнања користе. Но, то је постало могуће само захваљујући томе што се сличне ствари покривају ауторитетом стараца и старица. Овде не износим питање да ли тај чин заиста принадлежи схимонахињи Антонији (као, уосталом, и све што се говори у име стараца), — то је питање које захтева посебно испитивање. Могуће је да је много тога што се приписује благочестивим старцима и старицама написано без њиховог знања и благослова. Овде је важно приметити да све то делује рушилачки и да је то рушилачко дејство повезано с нашим лажним односом према старчеству. Но, управо то користе зле силе. У име такозваних стараца ствара се ново «предање» и чак, као што се види из наведеног примера, ново разумевање молитава тајинстава. 1 (1 Међутим, то и није тако ново. Познато је да су у II веку јеретици маркионити, буквално тумачећи речи апостола Павла (1 Кор. 15,29), крстили некрштене мртваце.) Шта се све неће чути од новојављених «ревнитеља-духовидаца» — «стараца» и «ста­рица»! Један од таквих «стараца» тврдио је да се код нас венчања врше неправилно: немогуће је, каже, да се брачницима у време венчања раздвајају руке, јер благодат одлази на страну а тајинство се не савршава у потпуности. Такође је немогуће, тврдио је «старац», вен­чати се с трудницом, јер ће плод бити «завенчан» (тј. плод мушког пола венчан са својом мајком, а плод женског – с оцем). По мишљењу таквих «стараца», код нас се у Цркви уопште ниједно тајинство не савршава правилно, јер, по тој логици, црквена тајинства захтевају допуну или другачије тумачење.

У једном манастиру по благослову «стар­ца» поново су крштавали и венчавали поклонике. «Старац» је учио да тајинства која нису савршили јеромонаси - нису дејствена. Па чак ни тајинства која су савршили јеромонаси, по мишљењу «старца», немају неопходну силу. Тајинство крштења треба допунити молитвама за изгнање бесова, које су праћене батинама детета специјално за то припремљеном метлом или бројаницама. Неразумљиво је, истина, како све те сурове егзорцистичке радње спојити с тврђењем «старца» да се нико од рођених после 1984. године неће спасити! Какав је онда смисао тог егзорцизма?

Када је реч о оном најтајнијем — црквеним тајинствима, то је веома озбиљно питање. Зато проблем младостарчества не смемо игнорисати. Он захтева најширу оцену и директан разговор.Прилог № 2:
У «Црквеном веснику» №3 (280), фебруар 2004, уз чланак о мироточењу објављена је следећа напомена.

Саратовска епархијска управа позива на опрезност при одушевљавању чудима

Средином јануара скоро сва средства масовног информисања објавила су саопштење о мироточењу Иверске иконе Божије Мајке у храму у граду Енгелсу. Међутим, ову информацију је потом званично демантовао епископ Саратовски и Вољски Лонгин.

О томе како треба разликовати чудесно мироточење икона од лажних «чуда», говорио је на страницама газете «Саратовске вести» руко­водилац Службе спољњих црквених веза Саратовске епархијске управе, јеромонах Нектарије (Морозов).

По речима јеромонаха Нектарија, аутентичност мироточења проверава се на следећи начин: служитељи Цркве скидају твар која се појавила на површини иконе, а затим прате да ли ће се поновити. Ако миро поново почне да точи, онда се појава сматра чудесном. Специјална комисија Епархијске управе извршила је тај опит у овом храму, али твар се више није појавила.

Међутим, о. Нектарије упозорава да се према томе треба опрезно односити чак и у случају поновне појаве твари. С једне стране, то може бити чудо Божије, које Господ шаље ради укрепљења верујућих, а с друге може бити и «искушење које потиче од непријатеља рода људског, које је способно чак и да поремети ум». Уколико се људи, сусревши се са чудесном појавом, мењају набоље, осећају мир у души, спокој и радост, то је, по речима о. Нектарија, пројава милости Божије, а ако доживе нездрава осећања или започне масовна хистерија - онда је то «чудо» веома сумњиво. Јеромонах Нектарије наводи пример једног православног манастира у коме мироточе стотине икона, али то Црква ипак не признаје као чудо.


Поговор

Ми не живимо у епохи атеизма, већ у време новог таласа паганства. Древни идеали паганства у наше време постали су садржај масовне културе, па хришћани данас, као и у древна времена, живе у окружењу паганског света. Измученом без Бога свету паганство поново нуди просте, технолошке методе достизања власти у духовној сфери. Али, таква власт поробљава личност, јер је окултизам – бекство од личне одговорности. Православље поседује неизрециву дубину и сложеност која га издваја из низа других конфесија и религија – то је традиција формирања личности, и у тој традицији нема лаких, технолошких путева. То је увек творачки процес – процес тајанствен, који се не може тачно описати. Замењујући сложеност и неизрецивост опита личносног формирања човека опитом оштре дисциплине (одређене технологије), младостарци мењају тајанствено лице Православља. Гушење личносног начела у човеку рађа младостарчески и теозофски (окултни) однос према личности. Теозофи сматрају да је «огледало ђавола симбол привезаности човека за своју личност». 1 (1 Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 76.)

Ова књига је написана да би доказала основну тезу да младостарчество није ни у каквој вези са истинском православном традицијом и у њој су размотрени његови извори и утицаји. Но хтео бих напослетку да истакнем једну карактеристичну црту која обједињује све те утицаје, јер се конкретно односи на епоху која нам је додељена не баш лаким жребом. Реч је о магијском карактеру тих утицаја. Ови утицаји нагризају границе Цркве, слично вирусима неприметно руше црквени организам и његов «имунитет». Карактер тог болесног дејства може се разумети само у контексту опште апостасије и болесног утицаја света на црквени живот. Данас се све јасније назире зинтересованост света за окултизам. Нас чак уверавају да се хришћанска епоха завршила и да је почела Нова Епоха (New Age), која открива нове могућности човека – окултне. Да ли ћемо успети да се супротставимо налету окултизма, зависиће од тога какав ће бити наш црквени живот.

«Домаће» богословље и религиозна пракса младостараца, на жалост, садржи превише елемената који су у суштини окултни, — та пракса је рушилачка за православну духовност. За младостарческе заједнице карактеристичан је систем оштрог послушања лидеру све до нарушења заповести Божијих и кршења грађанских закона. Такав лицемерни систем руши морални закон, и у заједницама сличне врсте јавља се морална деградација у којој постају могући двојни морални стандарди: у односу на своје и – у односу на туђе. За те заједнице типично је неповерење према тајинствима која се савршавају у Цркви, јер се тајинства савршена од других свештеника сматрају или недејственим или непуноценим, па се зато поново врши крштење, венчање, или се тајинства на неки начин допуњују. 1 (1 Прилог № 1). Они фактички образују своју еклесију, са својим «истинским» тајинствима. То су праве тоталитарне секте са свим својим карактеристичним признацима.

Ми, наравно, можемо да одмахнемо руком и кажемо да се ради само о неуобичајеним случајевима. Међутим, нећемо пребрзо доносити закључке, јер суштински знаци тоталитарних секти, такви као што су поклоњење «гуруу», стремљење лидера ка власти, гушење интелектуалног рада, одсуство критике (и многи други овде описани), могу се видети на свакој младостарческој парохији. Таква парохија увек показује тенденцију изласка из Цркве, што је претвара у тоталитарну секту. Могуће, секту «нових симоноваца» 1 (1 Погледати материјал о тој секти у зборнику «Искуше­ња наших дана». Даниловски благовесник. М., 2003. с. 149-156.) и «кипријановаца» 2 (2 Игуману Кипријану (Цибуљски), житељу Тројице-Сергијеве Лавре, због своје секташке делатности у почетку је забрањено свештенослужење, а потом је због нових преступа лишен чина и монаштва.) — то су само први зрели плодови са «дрвета» младостарчества, јер су те заједнице постале секте као последица младостарческе духовне праксе. Ако ми данас не извршимо детаљну анализу духовних узрока тог феномена и не сасечемо га у корену, на том «дрвету» могу врло брзо израсти и још чуднији плодови.

Нама могу упутити примедбу да је у Цркви увек било таквих процеса, да се Она увек успешно борила с њима и да ни сада нема никакве озбиљне опасности, јер је речено да је ни врата адова неће надвладати (Мт. 16,18). С тим се можемо сагласити, али само делимично. Да, таквих процеса увек је било у Цркви. У њима је могуће видети чак и известан позитиван смисао. У таквим формама долази до окончања духовности која је туђа Цркви. Младостарчество је на Телу Цркве као неко формирање рака у коме се ћелије развијају без учешћа целог организма. То је форма изолационизма, осуђена на пропадање и умирање. Ове форме трају толико дуго јер, маскиране као истинске, паразитирају на Битију. Паразитација, међутим, не може трајати вечно, — време открива пустоту спољашњих подражавања и немилосрдно уклања одживеле форме.

Раније су овакви процеси били локални и с њима је Црква лако излазила на крај. Но последњих година они попримају масовни карактер, долази до «метастаза» у читавом организму, и зато се данас поставља питање о његовом преживљавању, - јер није оболео поједини орган, већ читаво тело. И како преживети у таквој ситуацији ? Да ли извршити хируршку операцију – одсећи те новобразоване формације? Или започети споро лечење и оздрављење читавог организма? Међутим, у ком стадијуму је болест, да ли организам има силу за лечење? Сва ова питања захтевају озбиљно разматрање. Желимо да мислимо да је у овој мери распрострањено младостарчество привремена појава, повезана са објективним историјским околностима нашег разви­тка због одвајања од традиције.

Да би одговорили на та питања, неопходно је оценити ту појаву саборним разумом Цркве. Излечити се од тог недуга можемо само обједињавањем напора. Иначе нас у црквеном животу убрзо очекује појава неких енклава-манастира или изолованих парохија, с независним и с Црквом неповезаним животом, са својом догматском, аскетском и канонском традицијом. И тај процес може постати неконтролисан и неисправљив.

Догматску, аскетску и канонску традицију Православља можемо сачувати само ако јасно знамо у чему се она састоји, где су њене границе и у чему се она разликује од младостарческе «традиције». Треба разумети да је та болест пре свега болест свести. А побеђена свест парализује вољу. Зато се од ове болести можемо излечити само сазнајним, свесним путем, само ако ослободимо нашу вољу од јарма лажних идеја.


Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου